„Prosvetari su uradili sve, problem je što drugi nisu – Cena pobune u 2025. godini“

Брзо! Трамваја нема, а ја морам да стигнем на први час!

Наставница? Хоћете ли опет да штрајкујете? Свима сте досадили само да знате – рече таксиста који има 74 године и вози јер нема довољно високу пензију којом би могао да подмири своје трошкове. Овим дијалогом ја, наставница,испраћам 2025. годину.

Овако изгледа положај просветних радника, не само у 2025. години, него деценијама уназад. Друштво их првенственоперципира кроз незадовољство и константну побуну на коју су се сви толико навикли, и која се подразумева уз добијање радне књижице, да, фактички, постаје део описа посла и радна обавеза, и на коју, такође деценијама уназад, нема одговора. Из Министарства се, готово у шаљивом тону, говори о првом септембру и, не традиционалном, та реч је већ превазиђена, него о ритуалном штрајку просветних радника. То су ти неки људи који се стално буне, никад ништа не добијају, нервирају нас, не зато што ће деца њиховим одсуством остати без знања, него зато што тог дана неће имати ко да их причува, и потпуно нарушавају нашу дневну логистику. 

У реалности, читаву проблематику положаја просветних радника и њихове побуне, која се дешавала и тог кобног 1. новембра 2024, ћу свести на бројке, јер на крају, ми се само у бројке разумемо и на основу њих процењујемо. Коефицијент у основном и средњем образовању је 2016. године био у овом односу 17,31 (VII степен сручне спреме)/6,30 (I степен стручне спреме)=2,75 Шта ово конкретно значи? Запослени у образовању са VII степеномстручне спреме је 2016. године имао 2,75 пута већу плату (у односу на основицу), од запосленог са I степеном стручне спреме.

Данас, десет година касније, овај однос изгледа овако: 19,10/11,08=1,72. Шта ово значи? Иако су апсолутни коефицијенти порасли (свакако не прате раст цена), разлике између високообразованих и најниже образованих се значајно смањила, релативни положај наставника и других са VII степеном је погоршан, а систем плата је постао још рањивији на штету високообразованих. Да упростим још једном – плате просветних радника су 2016. биле 2,75 пута веће од минималца, а данас је 1,72 пута веће од минималца. Овде се, наравно, не оспорава висина минималца који ни најминималније не може да покрије, него позиција високообразованих у односу на њега.

Е, ти и такви наставници, који су доведени у готовобезизлазан положај, који немају ниједан репрезентативни синдикат уз себе (морам да додам да је њихова репрезентативност врло упитна јер није преиспитана више од деценије, а по Закону о раду, морала би да буде преиспитана на сваке три године), урадили су једино логично што се од неког чији је позив, не посао, да се брине о будућности наше будућности – стали су уз своје ђаке. Не памтим, а не памте ни моје колеге које имају много више стажа од мене, да је просвета икада била одлучнија и у већем броју уз праву идеју, а не личне интересе или лични положај, као током 2025. Бројке о запосленима који су ступили у тоталну обуставу наставе (не рада), и оних који су били у законском штрајку, су варирале из дана у дан, и никада нису биле до краја прецизне, али можемо говорити о неколико десетина хиљада запослених који су стали и били спремни да ризикују своја радна места, своје плате, своју егзистенцију и егзистенцију својих породица. Понављам, не због личних интереса, мада борба за боље образовање никада није лични интерес, већ виши циљ целе нације, него због захтева и жртве коју подносе они које су и учили да мисле и да се боре за боље и праведније друштво – због захтева студената.

Небројено пута сам морала да нагласим, али нагласићу још једном – када наставник обустави наставу, тим чином показује да је школа важна, да је образовање неопходно, користи свој једини и најјачи адут и даје му вредност сматрајући да ће на тај начин изазвати реакцију, добити подршку јер демонстрира како је то када се остане без онога што нам је кључно, што нам је неопходно, а то је образовање. Када други прекину школу, најчешће преко ноћи, без најаве, углавном преко медија, покушавајући на тај начин да стишају, каналишу и преусмере последице различитих друштвених околности, не водећи рачуна о интересу ученика, а позивајући се баш на њих, тиме показују да школа није важна, да је средство којим се може баратати стихијски и у односу на дати тренутак. 

Када су наставници почетком 2025. почели да улазе у обуставу, били су врло свесни последица своје одлуке. Да ли су имали подршку репрезентативних синдиката? Нису. Да ли их је штито закон? Не. Које су биле могуће консеквенце – губитак посла. Оно једино што је штитило просветаре, били су они сами и њихова бројност. Јер просто, професија наставника постала је дефицитарно занимање, и није било могуће отпустити бар трећину наставног кадра на нивоу земље. Са друге стране, какву би реакцију изазвало отпуштање свих наставника у једном целом граду или у једној целој школи? И на све ово, посао наставника је једно од ретких занимања које не могу обављати страни држављани. Закључак – наставници, па и ови  који су се усудили на обуставу, су неопходни!

Дакле, наставници су урадили све што су могли. И једино што су могли. И да, јесу добили моралну подршку, и јесу препознати као кичма промене и јесу подигли свој углед и завредели поштовање, и јесу показали да се питају. Оно што је у целој причи недостајало је то што други нису. Наставници су стрпљиво чекали месецима. Упркос дисциплинским поступцима, упркос одузимању плата, упркос претњама и притисцима, уз подршку само неколико сектора и то на врло ограничен рок. Кроз разговоре са представницима других сектора, могло се чути – Али ми не можемо да уђемо у тотатлну обуставу, ми припадамо реду приоритетних занимања, ми немамо право, тиме кршимо закон и можемо остати без посла. На то су просветни радници могли одговорити и јесу – Да, баш као и ми. 

Овим се може и отворити тема промене Закона о штрајку која подразумева минимум обављања процеса рада који је за наставнике готово исти као и максималан, јер последице осећају само они у свом новчанику, док систем на тај начин не трпо никакав губитак, чиме се сав процес обесмишљава.

Последице пркоса 2025. и даље су присутне. Многе наше колеге су остале без посла. Где год је било оних појединачних случајева отпора у колективима, завршили су се отказом. Преко сто директора школа је, или смењено, или је дало отказ под невиђеним притисцима у којима су се нашли. Огромном броју колега које нису имале уговор на неодређено, нови уговори нису продужени. Свим учесницима обуставе или штрајка су одузете или умањене плате (и то не само на месец, два, о којима је јавност брујала, а људи ни тада нису веровали да се то заиста десило, него месецима касније, тако да, ја лично, готово целе 2025. нисам знала који је пун износ моје плате), некима су одузимана старешинства, некима смањивани фондови часова. Данас, ти исти наставници који су у сваком, па и финансијском смислу, много тога изгубили, сваког месеца прикупљају новац, не би ли својим колегама, које више нису на платном списку државе, обезбедили егзистенцију. И то су се договорили тихо, између себе, да опет јавности не би морали да објашњавају – Шта то просветари опет траже!

На крају, једно је сигурно – урадили бисмо све исто. Оно што је највећи бенефит целог овог процеса је то што је створена чврста мрежа и повезаност, не само нашег сектора, него свих сектора који веома брзо могу да се организују и делују као целина. Очврсла је веза и са, првенствено ученицима, а онда и са њиховим родитељима, и школа је коначно постала заједница, што и јесте неки крајњи циљ. Никада не смемо заборавити да у Србији има око осамсто хиљада ученика и око сто хиљада просветних радника, додајте на списак породице свих наведених у ланцу и добићете систем од половине грађана ове земље на које директно утиче све оно што се у школама догађа. Ми од 2023. школу посматрамо на потпуно другачији начин, а након догађаја у последњих годину дана, рекла бих да се пробудила потреба, да наше школе, образовање генерално, бранимо. Школа је, после дугог низа година, макар у свести доброг дела друштва, повратила своју заслужену позицију, а просветни радници се гледају са поштовањем какво одувек заслужују. У образовању и у школи јесте снага, зато су све очи, кад год су неки важни друштвени моменти у питању, упрте у њу. 

Маја Радовић

Професор српског језика и књижевности