Žena koja je progovorila prerano: Koliko Karen Mulder živi među nama?

Ako ste odrastali devedesetih, to lice je bilo nemoguće izbeći. Karen Mulder. „Plavuša s klasom“. Stajala je rame uz rame sa Naomi, Klaudijom i Lindom. Bila je zaštitno lice Chanela, muza Iv Sen Lorena, i prva lutka Barbie napravljena po liku živog supermodela. Imala je svet pod nogama, milione na računu i status božanstva.

A onda je, jednog popodneva 2001. godine, odlučila da sruši taj lažni svet.

Ono što se dogodilo u studiju francuske emisije Tout le monde en parle („Svi pričaju o tome“) ostaje jedan od najjezivijih primera kako moć funkcioniše kada se oseti ugroženom. Karen je izašla pred kamere, ali umesto o novoj kolekciji ili tajnama lepote, počela je da vrišti istinu.

Nije to bio nervni slom, kako su je kasnije ubedili. To je bila ispovest zlostavljane žene.

Pred zamenelom publikom i voditeljem Tijerijem Ardisonom, Karen je prešla granicu ćutanja. Optužila je čelnike svoje agencije Elite Model Management ne samo za silovanje, već i za organizovano podvođenje manekenki bogatim klijentima. Ali spisak se tu nije završio. Prstom je uprla u sam vrh svetske aristokratije, eksplicitno optuživši princa Alberta od Monaka za silovanje. Konačno, srušila je i poslednji mit o sigurnosti, tvrdeći da su u lanac zlostavljanja direktno umešani visoki policijski funkcioneri i političari.

Reakcija sistema bila je trenutna, brutalna i hirurški precizna.

Intervju nikada nije emitovan. Publika je ućutkana ugovorima. Snimak je „nestao“.

Odmah je usledila medijska egzekucija. U roku od 48 sati, Karen Mulder u očima javnosti postaje „luda bivša manekenka“ i „narkomanka“. Sve je kulminiralo prisilnom hospitalizacijom. Samo nekoliko dana nakon ispada, smeštena je u psihijatrijsku kliniku Villa Montsouris, a prema medijskim navodima, njen petomesečni boravak u toj ustanovi finansirao je niko drugi do Žerald Mari. Čovek koga je optužila za najteža zlodela, čelnik sistema protiv kojeg je ustala, platio je njeno „lečenje“ od istine.

Dok je ona ležala sedirana, svet mode je nastavio da pije šampanjac. Njene tvrdnje su odbačene kao buncanje poremećenog uma. Pokušala je samoubistvo 2002. godine. Bila je u komi. Kada se probudila, više nikada nije bila ista. Povukla se u tišinu, slomljena, ponižena i ućutkana.

Dve decenije svet je verovao da je luda. A onda se kula od karata srušila otvaranjem Epstinovih fajlova.

Uhapšen je Žan-Lik Brunel, legendarni skaut agencije Elite i desna ruka Džefrija Epstajna. Pravdu nije dočekao – pronađen je obešen u svojoj zatvorskoj ćeliji pre nego što mu je suđenje i počelo. Pao je i Piter Nigard, modni tajkun osuđen na 11 godina zatvora. Odjednom, „buncanje“ Karen Mulder više nije zvučalo kao ludilo. Zvučalo je kao svedočenje. Mehanizam koji je opisala 2001. godine – droga, ucene, podvođenje moćnicima, bio je identičan onome što danas čitamo u sudskim spisima.

Karen Mulder nije bila luda. Ona je bila samo prva. Prva koja se usudila da upali svetlo u mračnoj sobi globalne elite, dok su svi drugi žmurili. Bilo je lakše proglasiti je nestabilnom nego priznati poražavajuću istinu – da su neki od onih koji krase naslovne strane i drže poluge moći, zapravo čudovišta.

Ali ova priča nije o Parizu. I nije o davnoj 2001. godini.

Ova priča je o nama, ovde i sada.

Dok gledamo spiskove holivudskih moćnika i zgražavamo se nad „belosvetskim perverznjacima“, zaboravljamo jedno neprijatno pitanje: Koliko Karen Mulder trenutno hoda ulicama Beograda, Valjeva, Novog Sada ili Jagodine?

Mislite li da je mehanizam moći drugačiji u Srbiji nego u Njujorku? Mislite li da naši „lokalni šerifi“, nedodirljivi direktori i moćnici nemaju svoja „ostrva“? Njihovo ostrvo je kancelarija zaključana iznutra, vikendica na obodu grada ili vila u fensi kraju Beograda. Njihovo najjače oružje je rečenica: „Ti si luda“.

Slučaj Karen Mulder je lekcija o tehnologiji tišine. Proglasi je ludom. Uništi joj reputaciju. Učini da se oseća toliko usamljeno da pomisli da je sama kriva.

Koliko je još njih koje će tek da progovore? Mnogo. I one su tu, među nama. Možda nam kuvaju kafu, čitaju vesti na malim ekranima, imaju omiljenu stranicu na mrežama, možda sede preko puta nas u autobusu. One pamte. I čekaju trenutak kada više neće biti „prerano“.

A sudeći po onome što se dešava u svetu, taj trenutak je bliži nego što mislimo.