Humanost bez granica: „Kada ideš srcem, nikad nisi sam“

„Sve je krenulo onako spontano, iz potrebe da pomognem, bez plana, samo iz srca, i to me je odvelo na put sa kog više nema nazad“. Ovo je priča Tamare Misirlić iz Vranja, devojke koja je dokaz da humanost nije rezervisana samo za praznike i velike datume. Iako nas praznično vreme uvek podstakne da budemo bolji, Tamara to čini svakog dana. Više od sedam godina.

Od svoje 16. godine, kada je osnovala fondaciju „Tamara Misirlić“, pomogla je preko 300 porodica, gradila kuće, obnavljala domove, dovodila vodu tamo gde je nikada nije bilo i donosila nadu tamo gde je davno bila ugašena, od našeg Kosova i Metohije pa sve do daleke Afrike. Danas, kroz svoju emisiju, nastavlja da budi ono najlepše u ljudima.

Sve je počelo onim prvim korakom sa samo 16 godina, kada je humanitarni rad prestao da bude samo ideja i postao njen život, priča Tamara za Naš portal.

„Iskreno, nije tu bilo nekog velikog plana niti trenutka koji sam ja tada doživela kao nešto ogromno. Više je to bio osećaj koji nisam mogla da ignorišem. Prvi put sam se našla pred nečijom mukom tako blizu da nisam mogla da okrenem glavu“.

To je bio trenutak u kom njeno srce više nije moglo da ćuti, oblikujući sve ono što je došlo kasnije.

„Sećam se jednog deke koji je živeo u porušenoj kući, bez osnovnih uslova, ušla sam unutra i samo sam ga pogledala i rekla: „Deko, izgradićemo ti kuću“. U tom trenutku nisam znala ni kako, ni od čega, ni sa kim, ali sam znala da ne smem da odem i da ga ostavim tako“.

U moru sudbina, jedan nezaboravan pogled baka Mirjane, žene koja je preživela čitav vek, i danas joj stegne srce i podseti je zašto je na ovom putu. Ta žena joj je otkrila koliko smo zapravo jači nego što mislimo i da sreća nije u onome što imamo, već u tome kako nosimo svoj život.

„Baka Mirjana mi je ostala posebna. Žena od 100 godina, ceo jedan vek iza nje, a takva snaga u njoj da te postidi. Nije kukala, nije se žalila, nego se bori, ustaje, ide dalje, i gleda te onako, pravo, kao da ti govori: „Možeš ti to, šta god da ti je teško“. I onda shvatiš, ako ona sa 100 godina ima volju, ima osmeh i snagu da ide kroz život, ko sam ja da stanem“.

Iako na početku nije mogla ni da zamisli da će stići ovoliko daleko, njene želje su se same širile, kao da ih je neko vodio kroz sve ove godine. Na tom putu razvoja snova, najteži, ali i najvažniji korak bio je onaj prvi, da kreneš bez ičega. Samo sa željom.

„Nemaš novac, nemaš ljude, nemaš sigurnost, a stojiš ispred nekoga i obećaš nešto veliko, kao onom deki. I posle toga nema nazad. To je bio trenutak kada sam morala da preuzmem odgovornost, iako sam bila dete. Da verujem i kad nema garancije da će uspeti“.

Čak i kada radiš nešto dobro, nije uvek lako. Tamaru su držali pogledi i nada, ljudi koji su u nju verovali više nego ona sama.

„Sreća nije u onome što imaš, nego u onome kako nosiš život. Neki nemaju skoro ništa, a imaju dostojanstvo, mir i toplinu, a neki imaju sve, a totalno su prazni. I nekako, u tom susretu, shvatiš i sebe, da nemaš pravo da odustaneš, jer uvek postoji neko ko živi teže, a bori se jače“.

Vremenom je osetila da se njena misija pretvorila u nešto veće od nje same i shvatila da više ne pomaže samo ona, već da se kroz nju pokreće čitava lavina dobrote.

„Trenutak kada sam shvatila da to više nisam samo ja bio je kad su ljudi počeli sami da se javljaju. Kada više nisam ja ta koja traži pomoć, nego su drugi dolazili i govorili: „Tu smo, hoćemo i mi da pomognemo“. Tada sam shvatila da se desilo nešto mnogo veće, da to više nije moja priča, nego priča svih nas. Kao da sam ja bila samo početak, a posle su se ljudi sami nadovezivali, širili to, verovali i zajedno smo počeli da menjamo nečije živote. I to je možda najlepši osećaj kad vidiš da dobro ne staje na tebi, nego se prenosi dalje“.

„I dalje nemam neku „krajnju želju“, samo želju da ne stanem“.

„Ono što danas sigurno znam, jeste da ne želim da mi ovo postane rutina, broj ili posao, nego da svaki put stanem, pogledam čoveka ispred sebe i dam sve od sebe“.

„Kroz sve ove godine, ta želja da slušam svoje srce nije se promenila, samo je porasla. Na početku je to bilo onako tiho, za jednu osobu, za jednu kuću, a danas je to postalo nešto mnogo veće, ali suština je ista“.

Svaki taj trenutak dobije smisao. Pre ili kasnije.

„Mlađoj sebi bih rekla da će upoznati ljude koji će joj promeniti život, da će zagrliti nekoga ko nema ništa, a da će joj dati sve. I rekla bih joj da će njene male želje, koje tada deluju skoro nevažno, izrasti u nešto što ne može ni da zamisli, ali samo ako ih sluša i ne odustane“.

„Najlepša stvar koju sam naučila, jeste da kada ideš srcem, nikad nisi sam“.

„Najviše sam naučila koliko malo zapravo treba čoveku da bi bio čovek. Ljudi kojima pomažem često nemaju skoro ništa ali, imaju dostojanstvo, zahvalnost, toplinu“.

Za ljudskost ne treba mnogo. Oni koji nemaju gotovo ništa, nauče nas da se ne žalimo na sitnice, da cenimo svaki dah i da prava snaga nije u novcu, već u tome da ustaneš i ideš dalje bez obzira na sve.  Ljubav i dobrota nisu nešto što dajemo samo onda kada imamo viška, već ono najvrednije što nosimo u sebi i delimo sa drugima.