Sahrana bez oznake „državna“, ali sa svim počastima: Šta su svet i region videli u Beogradu?
Srbija zvanično nije organizovala državnu sahranu Ratka Mladića. Ipak, državni avion, vojnici, ministri, patrijarh, ruski ambasador i predsednikov sin poslali su svetu poruku koju nikakvo birokratsko objašnjenje ne može da poništi. Zato strani mediji nisu izveštavali samo o pogrebu, već o ispraćaju osuđenog ratnog zločinca kao nacionalnog heroja.
Rojters je vest naslovio bez uvijanja. Hiljade ljudi okupile su se u Beogradu na sahrani čoveka osuđenog za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Agencija je opisala srpske zastave, Mladićeve fotografije, ljude u majicama sa njegovim likom i organizovan besplatan prevoz iz gradova Srbije i Republike Srpske. Nasuprot slikama iz Beograda, prenela je i glasove iz Sarajeva, među njima majke čiji je devetogodišnji sin ubijen tokom opsade grada.
Asošijeted pres je izvestio da je kovčeg bio izložen u Crkvi Svetog Luke, sa oficirskom kapom i sabljom, dok su pored njega stajali muškarci u uniformama. Opelo je služio patrijarh Porfirije, a među prisutnima su bili Milorad Dodik i ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko. Američka agencija ocenila je da je Srbija dozvoljavanjem javnog odavanja počasti prkosila upozorenjima Evropske unije.
Britanski „Gardijan“ upotrebio je još oštriju formulaciju – „herojska sahrana Kasapina Bosne“. „Fajnenšel tajms“ naglasio je prisustvo visokih srpskih zvaničnika i Danila Vučića, sina predsednika Srbije, dok je italijanski „Korijere dela sera“ ceremoniju opisao kao „rok-zvezda ispraćaj krvnika Srebrenice“.
Privatna sahrana koju je pratila država
Upravo je na toj kontradikciji insistirala većina regionalnih medija. Srbija sahranu nije nazvala državnom, ali je država učinila gotovo sve da ona tako izgleda.
Mladićevo telo dopremljeno je iz Haga avionom Vlade Srbije. Kovčeg prekriven zastavom nosili su uniformisani pripadnici Vojske Srbije, a u avionu je bio i ministar pravde Nenad Vujić. Na sahranu su došli članovi Vlade, dok predsednik Aleksandar Vučić nije prisustvovao, ali jeste njegov sin Danilo.
Predsednikov sin nema državnu funkciju i formalno je mogao doći kao privatno lice. Međutim, u ovakvom političkom i medijskom ambijentu njegovo prisustvo teško može biti shvaćeno samo kao porodična odluka. Ono je omogućilo vlasti da domaćoj javnosti pošalje poruku bliskosti sa Mladićevim poštovaocima, a Briselu ostavi rečenicu da predsednik nije bio prisutan. To je političko prisustvo bez protokolarne odgovornosti.
Regionalni mediji zato ocenjuju da je granica između privatnog pogreba i državnog odavanja počasti namerno zamagljena. Vlast je dobila priliku da se pred jednim delom birača predstavi kao zaštitnik Mladićevog „lika i dela“, a da istovremeno tvrdi kako država nije bila organizator ceremonije.
Hrvatski mediji Mladića gotovo bez izuzetka nazivaju ratnim zločincem, krvnikom i čovekom koji se nikada nije pokajao. Indeks je posebno istakao dolazak Vučićevog sina, dok su sarajevski mediji sahranu posmatrali kroz bol žrtava Srebrenice i opsade Sarajeva. U Bosni i Hercegovini javno veličanje pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca kažnjivo je zatvorom, dok je u Hrvatskoj jedan državljanin BiH već uslovno osuđen zbog objava kojima je slavio Mladića.
Svet nije video privatni oproštaj
U Beogradu se može raspravljati o protokolu, zastavama, uniformama i tome ko je došao privatno, a ko službeno. Izvan Srbije, slika je bila mnogo jednostavnija. Država kandidat za članstvo u Evropskoj uniji omogućila je masovno javno slavljenje čoveka pravosnažno osuđenog za genocid.
Sahrana je zato postala mnogo više od oproštaja porodice i poštovalaca. Pretvorena je u političku poruku i svetu i regionu, da Srbija još nema snage da jasno razdvoji pijetet prema mrtvom čoveku od veličanja njegovih pravosnažno utvrđenih zločina.
Vlast je možda uspela da izbegne dve reči – „državna sahrana“. Sve ostalo svet je video.
Još uvek nema komentara.