Aleksandar Vučić ponovo najavljuje ostavku.
To je verovatno najdugovečnija ostavka u političkoj istoriji Srbije. Duže traje samo rekonstrukcija Kliničkog centra i potraga za odgovornima u aferama koje nikada nisu dobile epilog.
„Možda uskoro podnesem ostavku„, kaže predsednik države dok, prema sopstvenim rečima, pakuje knjige u Predsedništvu.
To pakovanje traje otprilike kao gradnja Skadra na Bojani. Knjige se pakuju, raspakuju, sele iz kancelarije u kancelariju, a vlasnik biblioteke ostaje na istom mestu. Svaki njegov odlazak je samo još jedan oblik ostanka.
I nije ovde problem da li će Vučić otići. Problem je što niko više ne može da zamisli politički sistem u kojem Vučić nije na nekoj funkciji, iznad neke funkcije ili iznad onoga ko formalno obavlja funkciju.
I premijer i predsednik sa reprizom. Po Ustavu seriji „Predsednik“ nastavak nije dozvoljen, mada se kod nas Ustav često tretira kao korisničko uputstvo za veš-mašinu. Svi znaju da postoji, ali ga niko ne čita dok nešto ozbiljno ne procuri.
Zato se već uveliko razmatra novi krug političkog perpetum mobile sistema. Ako više ne može da bude predsednik, može da bude premijer. Ako ne bude premijer, može da bude lider pokreta. Ako ne bude lider pokreta, može da bude vrhovni koordinator. Ako ne bude koordinator, može da bude počasni predsednik saveta za strateško planiranje strateških strategija.
Važno je samo da na kraju svega piše: „po nalogu Aleksandra Vučića“.
Uostalom, čovek je već pokazao kako taj sistem funkcioniše. Kad nije bio predsednik vlade, postavio je Anu Brnabić. Kad je Ani Brnabić promucao govorni aparat od silnih hvalospeva i zahvalnosti za vazduh koji dišemo baš njemu, došao je Miloš Vučević. Kao da ni to nije bilo dovoljno, stigao je Đuro Macut. Pošao da registruje auto, a iz policije izašao kao premijer. I on sam šokiran.
Njihova osnovna funkcija nije da vode vladu nego da potvrde teoriju da se državom može upravljati i bez političke ličnosti, pod uslovom da postoji jedna mnogo veća politička ličnost.
To su premijeri kao kartonske figure u bioskopu. Stoje na ulazu da se slikate s njima, ali u filmu igra neko drugi. Zato Vučićeve ostavke podsećaju na one oproštajne turneje pevača koji već petnaest godina održavaju „poslednji koncert“. Publika plače. Mediji prenose. Fanovi se kunu da je kraj. A onda sledeće godine isti plakat: „Poslednji put. Zaista poslednji.“
Posebna fascinacija ove epohe jeste Vučićev odnos prema istoriji. Nijedan političar u modernoj Srbiji nije toliko opsednut sopstvenim mestom u udžbenicima. Poređenja sa Titom više nisu incident nego državna politika. Jedni ga nazivaju najvećim graditeljem. Drugi, ali i on sam, tvrde da je izgradio više puteva nego svi prethodnici zajedno. Treći nabrajaju kilometre asfalta kao da čitaju psalme. Još malo pa će se pojaviti studija koja dokazuje da je lično izmislio beton.
Tito je gradio autoput Bratstvo i jedinstvo. Vučić gradi autoputeve ka večnosti.
Razlika je samo u tome što je Tito imao kult ličnosti koji je nastajao decenijama, a ovde se ponekad čini da je čitava industrija kulta organizovana po principu hitne službe. Čim predsednik kine, deset funkcionera objašnjava da je to istorijski događaj od regionalnog značaja.
Zato nije čudno što se poslednjih godina u javni prostor uvlači i nešto što liči na političku dinastiju. U hvalospevima se pominju otac, brat, sin, porodica, naslednici, porodične vrednosti i istorijska misija.
Nedostaje samo da neko predloži da se njihova porodična slava preimenuje u Dan državnosti.
Kao šlag na ovu tortu od političkog samoodržanja, pojavi se i priča o pojasu Presvete Bogorodice, milionima evra, Hilandaru, teolozima, tumačima i braniteljima zvanične istine.
Vlast je, izgleda, procenila da joj više nisu dovoljni ekonomisti, politikolozi i marketinški stručnjaci. Sada su potrebni i teolozi. Kada politička propaganda dođe do plafona, sledeća stanica je metafizika.
Tako Srbija danas živi u neobičnom vremenu.
Predsednik koji najavljuje ostavku priprema izbore.
Čovek koji odlazi bira ko će ostati.
Premijeri dolaze i prolaze kao statisti.
Država funkcioniše kao holivudski blokbaster u kojoj se menjaju uloge i scenario, ali glavni glumac i njegov neprijatelj ostaju isti. ON i „strani plaćenici“. Sam protiv svih.
Naravno da nije najveća politička misterija da li će Aleksandar Vučić podneti ostavku.
Nije ni neka tajna kako će se zvati funkcija na kojoj će biti posle nje.
Kod njega je svaki odlazak samo novi oblik povratka. Ostavka više nije politički čin.
To je samo administrativna procedura za produženje mandata. Na najvišu funkciju. Ma, kako se ona zvanično zvala.
Bez Novaka nema Ekspa
12. jun 2026.
Još uvek nema komentara.