VJT: Ko je pucao u državu građanima?
U Srbiji je svašta moguće. Moguće je da se nadstrešnica sama sruši. Moguće je da niko nije odgovoran. Moguće je da ministri podnose ostavke koje se nikada ne dogode. Moguće je da predsednik države svakih nekoliko meseci najavljuje odlazak, pa ostane. A, izgleda, da je moguće i da hiljade ljudi na protestu 15. marta kolektivno odglume dejstvo zvučnog topa kako bi Aleksandra Vučića predstavili kao monstruma koji puca narodu u leđa.
Ne samo da su odglumili, nego su se, prema tumačenju vlasti, za to pripremali čak 53 dana.
To više nije politička odbrana. Liči na scenario za seriju u kojoj se teorije zavere i državna propaganda takmiče koja će prva izgubiti kontakt sa realnošću.
Šta je uopšte zvučni top?
Zvučni top, odnosno LRAD (Long Range Acoustic Device), jeste uređaj koji koristi snažne zvučne talase za kontrolu mase, upozoravanje ili rasterivanje okupljenih. Koristi se u pojedinim zemljama, najčešće uz strogo definisane procedure. Stručnjaci upozoravaju da izlaganje veoma jakim zvučnim udarima može izazvati dezorijentaciju, vrtoglavicu, bol u ušima, mučninu, osećaj pritiska, pa čak i oštećenje sluha kod pojedinih osoba.
Upravo zato se oko navodne upotrebe takvog sredstva podigla ogromna prašina nakon protesta 15. marta prošle godine, kada su brojni građani prijavili identične simptome, dok su snimci sa lica mesta prikazivali neobično i naglo razmicanje mase. Organizacija Earshot navela je da zvuk sa snimaka pokazuje karakteristike koje mogu odgovarati uređajima tog tipa, dok su domaći i strani stručnjaci ukazivali da je potrebno sprovesti nezavisnu istragu.
Šta smo sve slušali prethodnih meseci?
Prvo zvučnog topa nije bilo. Zatim Srbija nema zvučni top. Pa je utvrđeno da Srbija ipak ima uređaje tog tipa. Onda je objašnjeno da postoje, ali nisu korišćeni.Potom su se pojavili snimci, fotografije, svedočenja, medicinska dokumentacija i stotine prijava građana. Nakon toga je angažovan i ruski FSB.
A sada, više od godinu dana kasnije, fokus istrage polako se pomera sa pitanja „šta se dogodilo građanima“ na pitanje „ko je smislio priču da se nešto dogodilo građanima“.
To je možda i najzanimljiviji obrt. Ako neko tvrdi da je izvršena masovna simulacija, onda mora da objasni kako je ona izvedena.
Najveća koreografija u istoriji Srbije
Da li je zaista moguće da hiljade ljudi istovremeno odglume strah?
Da nekoliko desetina redara u istom trenutku skine prsluke?
Da se masa spontano razmakne na više lokacija?
Da stotine ljudi kasnije prijave iste ili slične simptome?
Da lekari zabeleže tegobe?
Da se sve to organizuje mesecima unapred, a da ni posle godinu dana ne postoji nijedan ozbiljan dokaz o takvoj operaciji?
Ako je zaista postojala grupa koja je 53 dana trenirala građane za najveću kolektivnu glumačku predstavu u istoriji Balkana, onda su se bezbednosne službe pokazale kao prilično nesposobne. Nisu videle tolike masovne pripreme, već su to našle u papirima kad su pretresale Filozofski?!
Upravo zato najveći problem sa ovom tezom nije politički. On je logički.
Što je veća navodna zavera, potrebno je više učesnika. Što je više učesnika, teže je sakriti tragove. A tragova za sada nema ni približno onoliko koliko bi ih moralo biti za akciju takvih razmera.
Ana Brnabić kao glavni tužilac
Posebnu dimenziju čitavoj priči daje činjenica da gotovo svaku važnu poruku u vezi sa ovim slučajem prva saopštava Ana Brnabić.
Ona govori o pokušaju izazivanja građanskog rata.
Ona govori o gađenju.
Ona govori o pucanju na Vučića, njegovu porodicu i državu.
Ona govori o organizovanoj laži.
Ona praktično saopštava zaključke istrage pre nego što ih saopšte institucije.
Predsednik za to vreme ostaje u ulozi državnika koji ponavlja da institucije treba da rade svoj posao.
To je već dobro poznata podela uloga.
Jedni izgovaraju ono što predsednik ne može ili ne želi da kaže. Drugi glume institucionalnu distancu.
U toj predstavi Vučić je demokrata koji čeka odluke institucija, dok institucije uglavnom čekaju signal da potvrde ono što je politički vrh već zaključio.
A šta radi tužilaštvo?
Više javno tužilaštvo sada istražuje navode da je postojala organizovana simulacija događaja. Samo po sebi, to nije sporno. Tužilaštvo treba da proveri svaku sumnju.
Ali jednako bi moralo da istraži i sumnje da je protiv građana upotrebljeno nedozvoljeno sredstvo.
Problem nastaje kada se stiče utisak da se jedna verzija događaja istražuje sa mnogo više entuzijazma od druge.
Godinu dana kasnije javnost još nema odgovor na osnovno pitanje, šta je izazvalo paniku i reakciju mase?
Ako nije bio zvučni top, šta jeste?
Ako je bila simulacija, gde su dokazi?
Ako postoje organizatori, ko su oni?
Ako ne postoje, ko će odgovarati za tvrdnje da postoje?
Izborna kampanja pod plaštom istraga
Sve ovo događa se u trenutku kada vlast ulazi u novu političku kampanju. U takvim okolnostima priča o zvučnom topu dobija novu funkciju.Više nije važno da li je nešto korišćeno. Važnije je ko će biti optužen da je lagao.
Tako se fokus sa mogućeg državnog nasilja prebacuje na navodnu opozicionu manipulaciju.
Sa pitanja „šta je država uradila građanima“ prelazi se na pitanje „šta su građani uradili državi“.
A država se, po starom običaju, poistovećuje sa jednim čovekom.
Zato u zvaničnim saopštenjima nije ugrožen samo predsednik. Ugroženi su predsednik, njegova porodica i država.Tačno tim redom.
Predsednik se već godinama predstavlja kao država, zato je to, možda, najiskreniji deo ovog čudnog obrta.
Sve ostalo tek čeka dokaze. Ili novu epizodu.
Još uvek nema komentara.