Advokat Tintor: Upad u Rektorat uvod u ukidanje autonomije Univerziteta
Upad pripadnika Uprave kriminalističke policije (UKP) u zgradu Rektorata Univerziteta u Beogradu, sproveden po nalogu suda i uz prisustvo tužilaštva, izazvao je veliku pažnju javnosti, posebno zbog obima pretresa i vrste oduzetih predmeta od transparenata i flajera do opreme koja je korišćena tokom studentskih protesta.
Iako je akcija formalno predstavljena kao deo zakonite procedure, brojna pitanja otvorena su već tokom samog pretresa, a dodatne dileme produbile su izjave advokata rektora, Jugoslava Tintora, koji je prisustvovao celokupnom postupku.
U razgovoru za Naš portal, Tintor potvrđuje da policija „ima ovlašćenje suda da sprovede pretres i oduzme sve ono za šta nađu da je potrebno“, ali ističe da problem nije u samom nalogu, već u načinu na koji je on sproveden.
Posebno ukazuje na deo postupka koji smatra ozbiljnim propustom, nakon što je jedna podrumska prostorija već bila pregledana, pretres završen i prostorija zaključana, policija se, kako navodi,
„posle sat vremena vratila u tu prostoriju bez svedoka, sa idejom da treba još malo detaljnije da pretresu“.
Upravo tada je pronađena kesa sa 20 petardi, što je, prema njegovim rečima, učinjeno u proceduri koja nije u skladu sa pravilima.
„To se tako ne radi“, naglašava Tintor, objašnjavajući da pretres podrazumeva stalno prisustvo svedoka i da se svaki pronađeni predmet mora evidentirati u trenutku kada je uočen.
Tek nakon što su, kako tvrdi, pronašli kesu, policajci su pozvali svedoke da prisustvuju, što dodatno dovodi u pitanje verodostojnost nalaza. Zbog takvih okolnosti, koje opisuje kao „krajnje sumnjive“, uneo je primedbe u zapisnik, a rektor je odbio da potpiše potvrdu o oduzetim predmetima koji se odnose na tu kesu.
Tintor dodatno problematizuje i prisustvo osobe za koju tvrdi da nije bila pripadnik UKP-a, već Bezbednosno-informativne agencije (BIA), iako sudska naredba jasno precizira ko može da sprovodi pretres.
„Ne može niti Vojno-bezbednosna služba, niti Bezbednosno-informativna agencija da sprovodi te radnje“, kaže on, navodeći da je to lice čak pokušavalo da učestvuje u radnjama i fotografiše, uprkos protivljenju tužiteljke koja mu je naložila da se udalji.
Iako se lice privremeno povuklo, kasnije se vratilo, a njegov identitet, uprkos zahtevima odbrane, nije zvanično utvrđen, što je takođe uneto kao primedba.
Govoreći o epilogu pretresa, Tintor ukazuje na nesrazmeru između obima policijske akcije i onoga što je na kraju pronađeno
„sedam šlemova za građevinu koje su studenti nosili tokom protesta, osam voki-tokija, transparente, flajere, medicinsku opremu“ i ukupno 20 petardi.
U tom kontekstu postavlja pitanje opravdanosti cele operacije, ali i potencijalnih daljih koraka tužilaštva, za koje kaže da tek treba da odluči „da li mogu da koncipiraju bilo kakvo krivično delo“.
Iako formalno ne osporava da je reč o pravnom postupku, Tintor smatra da celokupna akcija ima i širi kontekst i posledice.
Prema njegovim rečima, sve se može posmatrati i kao „demonstracija sile“ i oblik pritiska na rukovodstvo Univerziteta, uz poruku šta može da se dogodi ukoliko ostanu pri svojim pozicijama.
U tom smislu, ovaj događaj povezuje i sa najavljenim reformama u oblasti visokog obrazovanja, ocenjujući da bi mogao predstavljati uvod u izmene zakona kojima bi se, kako kaže,
„na normativan način u značajnijoj meri poništila autonomija univerziteta“.
Još uvek nema komentara.