Od 2022. Beograđani više ne vade novčanik na ulazu u autobus ili tramvaj. Na prvi pogled – olakšanje. Ali besplatno ne postoji. Gradski budžet i dalje troši 29 do 31 odsto na javni prevoz. Pod Šapićem taj iznos dostiže 57,6 milijardi dinara, blizu 400 miliona evra godišnje, oko petine ukupnog budžeta prestonice. Novac koji bi mogao ići u bolnice, škole, vrtiće ili kanalizaciju preusmerava se na otplatu kredita za vozila i subvencije. Građani plaćaju i dalje, samo sada preko poreza, lokalnih taksi i opšteg budžeta. Plaćaju svi, i oni koji retko koriste prevoz, i oni koji voze automobile i turisti i posetioci.
Paradoks je jasan.
Dok prestonica Estonije, Talin, nudi besplatan prevoz samo registrovanim stanovnicima, a Luksemburg to može jer je bogata država, Beograd iz zadužene kase finansira i turiste i neregistrovane goste.
Evropski gradovi prihode od turizma usmeravaju u infrastrukturu; ovde lokalni poreski obveznici subvencionisu uslugu svima bez razlike, pa i turistima.
Kvalitet nije magično skočio. Prosečna mesečna karta od oko 28 evra nestaje, a prosečna plata je prešla 1.060 evra.
Noviji vozni park pomaže, ali gužve, kašnjenja i infrastrukturni problemi ostaju. Veći broj putnika bez odgovarajućeg povećanja frekvencije linija delimično poništava efekat.
Transparentnost je izgubljena: umesto da plaćaju samo korisnici, teret nose svi. Dugoročno, velike rate kredita uvode u period velike zaduženosti. Te kredite neće vraćati gradonačelnik, već građani.
Kada je bio gradonačelnik Dragan Đilas (2008–2013), budžet grada je bio 66,5 – 72,8 milijardi dinara. Mesečna karta koštala je 27 evra. Kupljeno 380 novih vozila. Model klasičnog plaćanja karata uz umereno ulaganje. To je za grad i gađane bio najštedljiviji model.
Gradonačelnici Siniša Mali i Zoran Radojičić (2014–2021) su dvostruko podigli budžet, na 124,6 milijardi dinara. Karta je koštala 28 evra. Nabavljeno 349 novih autobusa. To je period kada je ista usloga prevoza koštala dvostruko više.
Aleksandar Šapić (2022–2026) je digao budžet na 180,1 milijardu dinara, što je tri puta više nego u “Đilasovo vreme”, a za 50 odsto više nego u vreme kada su gradonačelnici bili Siniša Mali i Radojičić. Besplatan prevoz. Kupljeno 1.275 novih vozila. Troškovi saobraćaja dostigli su 57,6 milijardi dinara.
Za političare je “besplatan prevoz” samo efikasan predizborni alat. Trenutni osećaj „poklona“ sakriva troškove, ali se novac obezbeđuje uzimanjem nameta od građana. Umesto za škole, bolnice, domove zdravlja taj novac se troši na “besplatni” gradski prevoz.
Prividno, građani dobijaju besplatni prevoz koji itekako plaćaju.
Još uvek nema komentara.