Pavle – patrijarh koji je podržao studente
U leto 1998. godine, autobus koji je iz Pećke patrijaršije prevozio monahinje u Manastir Devič, negde u Drenici zaustavili su naoružani pripadnici OVK. Iz autobusa su izašli mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović i patrijarh Pavle. Vođa OVK je ljutito rekao patrijarhu: “Ne možete, pope, ovuda više da prolazite. Mi smo ovde vlast. Sada mi imamo državu.”
“Kad imate državu, šta radite u šumi”, odgovorio je, uz osmeh, srpski patrijarh. Autobus je bez problema stigao u manastir Devič. Ovaj događaj mi je, istog dana, u Prištini ispričao mitropolit Amfilohije Radović. Dok je pričao detalje, na licu patrijarha bio onaj razoružavajući osmeh. Tog monaha je strah davno napustio.
Pet godina pre toga, u vreme velike ekonomske krize, nenormalne inflacije i sankcija, patrijarh Pavle je bio akter neobičnog događaja na železničkoj stanici u Kosovu Polju. Nekoliko stotina ljudi, većinom Albanaca, tiskalo se na peronu pokušavajući da uđe u već prepun voz. Atmosfera na ivici incidenta. Na kraju perona stajao je patrijarh, ne pokušavajući da se približi vagonima. Mašinovođa Mića Zarković mu je prišao i posle kraćeg razgovora poveo ga prema lokomotivi. Dok je patrijarh penjući se uz strme stepenice ulazio u lokomotivu, umesto očekivane salve nezadovoljstva, na peronu se prolomio – aplauz. Bila je to neobična nagrada za skromnost, pravednost i poštenu službu narodu. Aplauz za onoga ko je 33 godine na Kosovu i Metohiji ubeđivao Srbe i Albance da budu ljudi. Nisu ga razumeli. Ni jedni, ni drugi.
Kao vladika raško-prizrenski bio je primer skromnosti i pravednosti. U sredini punoj osetljivih etničkih i verskih animoziteta, negovao je dobre odnose sa prvim ljudima drugih konfesija, smrivao uzavrele nacionalističke strasti i bio autoritet kod koga su išli po pravi savet. Više od tri decenije čuvao manastire i crkve na Kosovu i Metohiji i obnavljao monaštvo. Bez teških reči i poprekog pogleda ni prema albanskoj deci koja su ga gađala kamenjem dok je prizrenskom kaldrmom išao prema crkvi Svetog Đorđa, u kojoj je 13. oktobra 1957. godine ustoličen za vladiku, ali ni prema lokalnim komunističkim vođama koji su u njemu i Crkvi uvek videli neprijatelja…Živeo je asketski i bio moralna vertikala na zavađenom Kosovu.
Patrijarh srpski Pavle rođen je na današnji dan 1914. godine u selu Kućanci, kod Donjeg Miholjca u Slavoniji. Rano je ostao bez roditelja. Školovao se u Tuzli, Sarajevu i Beogradu.
Tokom Drugog svetskog rata, dok je radio kao vaspitač dece izbeglica u Banji Koviljači, spasao je dečaka koji se davio u Drini. Od hladne vode dobio je tuberkulozu. Lekari su mu davali najviše tri meseca života. Čudom isceljen, zahvalio se Bogu i 1948. se zamonašio u manastiru Blagoveštenje, primivši ime Pavle. Od 1957. do 1990. bio je episkop raško-prizrenski. Na Kosovu i Metohiji živeo je u skromnosti, pešice ili autobusom obilazio narod, sam popravljao cipele i delio knjige siromašnim učenicima, a deo plate davao najugroženijima.
U teškim vremenima raspada Jugoslavije, izabran je za patrijarha. Ostao je skroman – nije imao automobil ni telefon, vozio se gradskim prevozom, ustajao u četiri ujutru na molitvu. Dok je gledao luksuzne automobile episkopa ispred Patrijaršije prokomentarisao je : “Šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti”.
Predvodio je 27. januara 1997. godine litiju koja se probila kroz policijski kordon i sprečila sukobe sa studentima. Patrijarh Pavle je rekao da je studentski bunt “evanđelski i ljudski” i podržao protest studenata za istinu, pravdu i demokratiju.
Još uvek nema komentara.