Kako je i Pad Bastilje postao predizborni SNS skup
Do večeras će, ako je suditi po naslovima provladinih medija, ispasti da Francuzi već 237 godina obeležavaju Pad Bastilje samo da bi jednog dana Aleksandar Vučić mogao da prisustvuje vojnoj paradi u Parizu.
Sutra ćemo verovatno saznati da je i Bastilja pala na njegovu inicijativu.
Kako drugačije objasniti medijski delirijum u kojem je od jednog diplomatskog poziva napravljen događaj gotovo kosmičkih razmera? Naslovi vrište o „velikoj časti za Srbiju“, „istorijskom priznanju“, „posebnom mestu predsednika“, dok se stiče utisak da Emanuel Makron bez Vučića nije smeo ni da postroji Gardu Republike.
Istina je, naravno, manje filmska. Poziv jeste diplomatski značajan. Tačno je da je Vučić prvi predsednik Srbije koji prisustvuje vojnoj paradi povodom Dana Bastilje i da je Srbija ove godine pozvana, iako nije članica Evropske unije, NATO ili takozvane Koalicije voljnih. To jeste činjenica.
Propaganda je nešto sasvim drugo. Između „pozvan je na paradu“ i „najvažniji je evropski državnik“ postoji razlika velika otprilike kao između Luvra i vašarske streljane. Vlast i njihovi tabloidi se ponovo vraćaju istoj opsesiji, protokolu.
Godine 2018, na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, Srbija je doživela sramotno diplomatsko poniženje. Zemlja koja je izgubila gotovo trećinu stanovništva i bila jedan od ključnih saveznika Francuske našla se na mestu koje nije odgovaralo njenoj istorijskoj ulozi. Fotografija Aleksandra Vučića iza drugih zvanica postala je simbol tog promašaja, a u Srbiji se danima nije raspravljalo o poruci komemoracije, već o tome u kom redu sedi predsednik.
Osam godina kasnije, izgleda da smo rešili problem. Sada je predsednik u prvom redu. A mi smo opet na istoj temi, jer kod nas spoljna politika odavno više nije pitanje interesa države, već rasporeda stolica.
Stolica u prvom redu znači da smo pobedili, u drugom je čista izdaja, a ako si iza bubnjara, to je nacionalna tragedija. Mogli bismo uskoro da uvedemo i Ministarstvo za praćenje rasporeda sedenja.
Naravno, nije teško pogoditi zašto je Pariz odjednom postao toliko važan. Francuska nije samo zemlja sa kojom Srbija neguje tradicionalno prijateljstvo. To je i država sa kojom je potpisala milijarde evra vredne ugovore od „Rafala“ do infrastrukturnih i energetskih projekata. U međunarodnoj politici emocije su lepe za govore, ali ugovori se ipak potpisuju zbog interesa.
Makron nije domaćin koji deli ordenje za lepe oči, on vodi računa o interesima Francuske. Međutim, domaćoj publici to zvuči mnogo manje spektakularno od priče da je „ceo svet ustao kada je ušao Vučić“. Zato se od svakog rukovanja pravi istorija, od svake fotografije geopolitički trijumf, od svakog protokolarnog osmeha dokaz da Evropa bez Srbije ne može da diše.
Predsednik, naravno, dodatno doprinosi atmosferi. Iz Pariza poručuje da ne izlazi iz hotela osim na sastanke, nije došao da se provodi, već da radi za svoj narod. Glavna uloga u srpskom blokbasteru u nastavcima. Domaći Ćak Noris. Čovek koji nikada ne spava. Ne odmara. Ne ruča. Ne šeta. Ne piški. Ne vidi Ajfelov toranj. Ne pije kafu. Samo radi. Za narod. Kao da ga u hotelskoj sobi drže priključenog na infuziju patriotizma.
Istovremeno, u Srbiji traje kampanja za izbore koji još nisu ni raspisani. Obilaze se sela. Otvaraju putevi. Najavljuju fabrike. Povećavaju plate. Povećavaju penzije. Daju jednokratne pomoći. Najavljuju vaučeri. Obećava novac „svakom građaninu“.
Doduše, niko da objasni odakle taj novac dolazi, kao da budžet nije kasa svih građana, već lični novčanik predsednika Republike. Sve to prati medijska mašinerija koja više i ne pokušava da glumi novinarstvo.
Na televizijama i portalima bliskim vlasti predsednik nije političar. On je istovremeno vojni strateg, ekonomski genije, najveći diplomata Evrope, zaštitnik penzionera, spasilac studenata, prijatelj Makrona, Trampa, Putina, Sija i, po potrebi, jedini čovek koji razume sudbinu čovečanstva.
Informer je taj model doveo do savršenstva. Dan za danom proizvodi atmosferu permanentnog rata sa političkim protivnicima, uz rečnik koji bi se teško mogao nazvati javnim govorom u pristojnom društvu. Granica između vesti, propagande i uvrede odavno je izbrisana. Kada činjenice nisu dovoljno uzbudljive, dopunjavaju se insinuacijama, etiketama i teorijama zavere. Sistem u kojem takvi mediji godinama opstaju zahvaljujući ogromnim prihodima od državnog oglašavanja i drugih javnih izvora finansiranja omogućava da se cena takvog „novinarstva“ gotovo nikada ne plaća tamo gde bi trebalo, u redakciji.
Na kraju, možda i nije najvažnije gde Aleksandar Vučić sedi u Parizu. Mnogo je važnije zašto se od toga u Srbiji pravi nacionalni događaj. Veličina državnika se ne meri brojem stolica između sebe i Emanuela Makrona. Niti redom u kojem sedi na vojnoj paradi. Meri se institucijama koje ostavlja iza sebe. Slobodom medija koje trpi. Izborima koje ne pretvara u beskrajnu kampanju. I državom u kojoj građani ne zavise od toga šta će im predsednik obećati na sledećem obilasku sela.
Sve ostalo je pozorišna predstava u kojoj je važno naći što gluplju publiku koja će poverovati da gleda istoriju, iako je zapravo sve režija jedne tragikomedije.
Zvona i praporci, braćo moja
11. jul 2026.
Još uvek nema komentara.