Tužna skaska jednog teologa: Kad zameniš Boga predsednikom
U zemlji u kojoj se diplome lepe brže od plakata, a funkcije dele lakše od osveštane vodice, izgleda da više nije presudno ni šta si završio, ni šta zastupaš, ni koliko su tvoje izjave u skladu sa onim što bi trebalo da predstavljaš. Važno je samo jedno. Da znaš kome treba poljubiti ruku.
Kada to uradiš kako treba, vrata se sama otvaraju. Možeš biti teolog, analitičar, poverenik, stručnjak za sve i svašta, tumač nacionalnih interesa, glas naroda, glas crkve, glas tradicije. Uostalom, ko će da proverava?
Poslednjih dana javnost se zabavlja neobičnom pričom o pojasu Presvete Bogorodice, Hilandaru, milionima evra, demantijima, saopštenjima i objašnjenjima ko je šta rekao, ko je šta mislio i ko je šta pogrešno razumeo. U centru cele priče našao se Miloš Stojković, čovek koji se u javnosti često predstavlja kao teolog i poverenik Hilandara. Nakon bure koja se podigla, reagovali su i Hilandar i sam Stojković, objašnjavajući šta jeste, a šta nije tačno.
Ali suština ovog kalambura i nije u pojasu, milionu evra ili Hilandaru.
Suština je u snimku iz Rosića, gde Informer okreće volove,a koji je obišao Srbiju.
Na tom snimku Stojković, okružen režimskim veseljacima, prilazi Aleksandru Vučiću i ljubi mu ruku. Ne ikonu. Ne krst. Ne mošti svetitelja. Ruku predsednika države. Posle toga se zgražava tuđim zgražavanjem, objašnjavajući kako je njegovo pravo da voli Vučića i da će ga slediti dok je živ. I tako teolog očas zaboravi i poništi prvu i drugu Božiju zapovest: nemoj imati drugih bogova osim mene i ne klanjaj se drugim idolima.
Ok, to jeste njegovo pravo.
Svako ima pravo da voli koga želi. Neko voli pevače, neko glumce, neko fudbalere, neko političare, neko starlete. Problem nastaje kada ljubav preraste u veru, a političar postane predmet obožavanja.
Hrišćanstvo je prilično jasno po tom pitanju. U njemu se slede Hrist i jevanđelje. Ne predsednik. Ne partija. Ne vođa. Ne čovek od krvi i mesa.
Zato cela scena nije bila politička koliko je bila simbolična.
Pokazala je kako izgleda kada se granica između vere i vlasti potpuno izbriše.
Nekada su se političari trudili da ih crkva podrži. Danas pojedini ljudi iz crkvenog i paracrkvenog miljea deluju kao da bi najradije političara proglasili za svetitelja za života.
U takvom sistemu više nije važno da li si teolog. Važno je da si lojalan.
Nije važno šta piše u Jevanđelju. Važno je šta piše u saopštenju.
Nije važno šta kaže savest. Važno je šta kaže kabinet.
Kada jednom pokažeš dovoljnu količinu odanosti, možeš postati gotovo šta god poželiš. Stručnjak za veru, patriotizam, istoriju, Kosovo, nacionalne interese, ekonomiju ili astronomiju, svejedno. Kvalifikacija je jedna. Bezuslovna ljubav prema vođi.
Ovaj tekst i nije o Milošu Stojkoviću. On je samo simptom.
Tekst je o društvu u kojem se odanost nagrađuje više od znanja, poslušnost više od integriteta, a idolopoklonstvo više od vere.
Ovde više nije tako važno da li si hrišćanin. Najvažnije je da si vučićanin.
Kada jednom zameniš Boga predsednikom, sve ostalo postaje samo formalnost.
Još uvek nema komentara.