Kultura u Srbiji već decenijama tavori na marginama sistema, ali se od početka studentskih protesta krajem 2024. godine stanje dramatično pogoršava. Ono što je počelo kao borba studenata protiv korupcije i ugrožavanja demokratije, ubrzo je preraslo u širi front, u kom su glumci i kulturni radnici postali važni saveznici promena, ali i direktne mete režima.
Opravdani bunt se kažnjava odmazdom i marginalizacijom
Politički pritisci danas se najjasnije ogledaju kroz finansijsko iscrpljivanje. Sa svega 0,65% izdvajanja, Srbija drastično zaostaje za regionom. Slovenija i Hrvatska izdvajaju tri do pet puta više po glavi stanovnika.
Sredstva se sistematski preusmeravaju sa savremene, kritičke produkcije ka politički prihvatljivim projektima. Umetnici koji su podržali akcije poput „15 minuta tišine“ ili se pridružili protestima ispred RTS-a, suočavaju se sa etiketiranjem, što direktno vodi ka pokušajima uvođenja autocenzure.
Pozorište, prirodno stanište kritičke misli kao simbol otpora i krize
Narodno pozorište u Beogradu postalo je epicentar ovog sukoba. Od oktobra 2025. do februara 2026. godine, institucija je prošla kroz period štrajkova izazvanih novim Pravilnikom o radu, koji zabranjuje javno izražavanje političkih stavova. Tokom jeseni 2025., pozorište je čak bilo zatvoreno na nekoliko nedelja pod izgovorom „navodnih radova“, što su mnogi protumačili kao pokušaj gušenja pobune ansambla.
O ovoj situaciji, za Naš portal govori glumac i stalni član ansambla Narodnog pozorišta od 1992. godine, Darko Tomović, koji naglašava da je šteta naneta instituciji nepopravljiva, na više nivoa.
„Gušenje repertoara Narodnog pozorišta u oktobru i novembru ’25. donelo je nesumnjivu finansijsku štetu, ali i više od toga. Iako to nije uticalo na plate stalno zaposlenih, naši honorarni saradnici su bili lišeni primanja u tom periodu. O poverenju publike i njihovom pravu na kulturni sadržaj da i ne govorimo“, ističe Tomović za Naš portal.
On dodaje da je smanjenje budžeta direktna poruka vlasti.
„Smanjenje budžetskog udela kulture govori sve o odnosu ove vlasti prema našoj misiji. To se može tumačiti kao odmazda prema jasno izraženim stavovima većine umetnika, mada verujem da je osnova zapravo u nemoći da se pojmi važnost kulture u jednom društvu.“
Prema njegovim rečima, posledice su već vidljive, broj premijera u 2026. godini je praktično prepolovljen.
„Ako se ovaj trend nastavi, uz političke pritiske, Narodno pozorište neće moći da obavlja svoju suštinsku funkciju pružanja vrhunske umetnosti. Biće svedeno na nivo Ibarske magistrale, u skladu sa standardima vladajuće klike. Jedini lek je promena klike i sistema”.
Nemam posebnih zahteva prema vlastima, jer dosadašnji nisu urodili plodom, osim onog da odu i prestanu da prave sveopštu štetu“, zaključuje Tomović.
Dok na društvenim mrežama građani poručuju da su studenti „u areni“, dok milioni posmatraju, kulturni radnici ostaju njihova najglasnija podrška. Bez suštinskih sistemskih promena i depolitizacije kulture, umetnička sloboda u Srbiji preti da postane luksuz koji mali broj ljudi može sebi da priušti, dok Narodno pozorište i slične institucije rizikuju da postanu samo scenografija za mrak, sa praznim stolicama i spuštenim zavesama, na sceni koja je prorodno stanište kritike, ili bi bar trebalo da bude.
Još uvek nema komentara.