Psihologija razvoda: Kad odustajanje postane pravilo, a ne izuzetak

U modernom društvu sve češće slušamo fraze poput onih “nije vredelo”, “nemamo šta da tražimo zajedno”, ili “bolje da završim, nego da trpim”, često bez dubljeg preispitivanja šta je u pitanju – da li je to zreo, promišljen izbor ili impulsivna odluka, doneta pod pritiskom svakodnevice. Ovaj fenomen nije samo individualna stvar. On pokazuje širu sliku o društvu, stav prema vezama i očekivanjima od partnera.

Šta kaže statistika o razvodima u Srbiji?

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji se broj razvoda povećava, a broj sklopljenih brakova opada. Tokom 2022. godine razvedeno je 9.813 brakova, što je više nego ranijih godina, dok je broj zaključenih brakova bio manji nego pre deset godina. U prethodne tri godine, podaci pokazuju da je broj razvoda porastao do čak oko 10.611 razvoda, dok je broj sklopljenih brakova pao. Najveći broj razvoda dešava se između 5. i 9. godine braka, a značajan broj razvoda dolazi i posle vrlo kratkog trajanja braka, u prve četiri godine. Više od polovine razvoda uključuje parove sa decom, najčešće s jednim detetom, a nakon razvoda deca češće ostaju s majkom.

Sve veći broj parova, i nakon dužeg vremena provedenog u braku, ipak ne uspeva da održi zajednicu, čime se otvara pitanje da li je razlog samo odustajanje ili iza toga, ipak, ima nešto više.

Zašto se danas brak lakše prekida?

Razlog razvoda retko je jedan. Obično je u pitanju kompleksna mreža faktora koji slabe vezu među partnerima.

Izražena individualnost i očekivanja

Moderno društvo veći naglasak stavlja na lično zadovoljstvo i individualne ciljeve. Studije pokazuju da partneri tako lakše opravdavaju prekid odnosa.

Nedostatak tolerancije

U mnogim vezama konflikt je znak za prekid, a ne prilika za razvoj odnosa.

Finansijski i životni stres

Ekonomski pritisci, nezaposlenost ili nesigurnost utiču na emocionalno stanje partnera, povećavaju tenziju i smanjuju toleranciju u krizama.

Promene u rodnim ulogama

Moderni partneri imaju drugačije poglede na ravnopravnost, roditeljstvo i karijeru. Neslaganja oko ovih pitanja mogu biti veoma duboka i teško rešiva, bez podrške i otvorenog dijaloga.

Pritisak društvenih mreža i idealizacija veze

Online slike “savršenog partnerstva” stvaraju nerealna očekivanja, a kada realnost ne odgovara idealima, to dovodi do frustracija i osećaja “pogrešne investicije”.

Psihološki aspekti – šta se krije iza odluke o razvodu?

Psiholozi ukazuju da za mnoge parove razvod nije samo “lak izlaz”, već odluka koja nastaje pod pritiskom. Kada partneri ne znaju kako da komuniciraju, problem se ne rešava, nego se odlaže. Ponekad emocionalna distanca preraste u osećanje izolovanosti, čak i kada fizički ostaju zajedno. Strah od konflikta ili ranijih trauma može da utiče na to da parovi odustanu, pre nego što zaista pokušaju da rade poboljšanju odnosa.

O tome šta je glavni psihološki razlog zbog kog parovi odustaju od veze ili braka, bez dubljeg preispitivanja razgovaramo sa našom psihološkinjom Marijom Petrović.

Nakon godina u kojima je generacija milenijalaca odrastala, bilo je na snazi autoritarno roditeljstvo, danas je na snazi nežno roditeljstvo, koje lako predje u potpuno permisivno. Slika nekadašnjeg braka bila je prevelika tolerancija i odsustvo sopstvenih granica.

„Danas u želji da ih postavimo, odlazimo u drugu krajnost. Prvo suočavanje sa tim da osoba ispred nije u potpunosti komplementarna sa nama, dižemo sidro u potrazi za novim partnerom. Takodje, konzumerističko društvo usmerava nas ka imetku, ka postizanju materijalnog uspeha, a ne ka susretu.  Time često odnose stavljamo u drugi plan. Podrazumevamo da će se oni, kao i novi napredni uređaji, “samoodržavati”, “samočistiti”. Zaboravljamo da su za brigu o odnosu odgovorni svi oni koji u njemu učestvuju. Zrela ljubav je odluka da se za odnos trudimo i da u njega ulažemo“.

Današnji parovi imaju manje tolerancije nego ranije. Uzrok tome je brzina života i pogrešna uverenja o srodnoj duši, strah da u trenutnom odnosu gubimo vreme dok nas tamo negde čeka neko stvoren baš za nas.

„Tolerancija treba da ima svoje granice, jer ako nema, onda to više nije tolerancija već povlačenje, što je nekad bio narativ koji se romantizovao i racionalizovao time da je porodica stub društva i sistema  i da treba uraditi SVE da do rastave ne dođe, jer će rastavljen brak imati isključivo negativne posledice posebno po decu. Zahvaljujući edukaciji, dostupnosti informacija, danas je lakše informisati se o tome koja su nam prava i obaveze u svakom odnosu, pa i u bračnom. Važno je odrediti i postaviti granice i preispitati kapacitet odnosa za opstanak“.

Patrijarhalno društvo nametalo je različita ograničenja, posebno za žene. Stereotipi vezani za brak, udaju, razvod, razvedenu ženu, dodatno su podržavali toleranciju, a zapravo su stavljali stege pod okriljem takozvane tolerancije. Generacije koje su poslednjih godina stupile u zajednice, teško donose odluke da udju u tradicionalne forme braka, koje podrazumevaju venčanja, kako bi i u tom smislu olakšali potencijalni izlazak u budućnosti. Danas lakše izlaze iz zajednice bilo kog tipa, nego ranije, tvrdi Marija.

Društvene mreže i moderna kultura utiču na percepciju veze i očekivanja partnera. Ljudi na mrežama, niti mogu, niti žele, da postave svoja neslaganja ili nereprezentativne momente. Naime, na profilima mogu da se vide samo idilične slike parova i porodica koje su nasmejane, uživaju, putuju, grle se i ljube.

„Onome ko to gleda to deluje kao ideal braka porodice i srećnog zivota, što ne mora biti neistinito, ali iskrivljuje realnost, jer odseca onaj drugi deo koji čini život u svim njegovim segmentima, a koji može da sadrži potištenost, nezadovoljstvo, neprijatnost ili krizna stanja. Samim tim, što je sve dostupnije, na jedan klik, tako je sve česća i devaluacija odnosa, bliskosti i lojalnosti, vrednosti koje su važne za osećaj pripadanja, stabilnosti i sigurnosti“.

Povećan broj razvoda može da bude znak slabosti odnosa, ali i pokazatelj zrelosti da se ne ostaje u nezdravoj vezi. Nikako oboje.

„Neki odnosi se prelako prekidaju, zapravo čim prodje faza zaljubljenosti. To jeste pokazatelj slabosti odnosa, odnosno tu pravog odnosa nije ni bilo. Pravi odnos bi trebalo tek tad da počne, do tada nismo sa onim ispred sebe, već sa svojom projekcijom, pa takve rastave govore, ne samo o slabosti odnosa, nego o ličnim strahovima pojedinca, koji nemaju nužno previše veze sa drugom osobom ili odnosom. S druge strane, ima i mnogo rastava koje se dogode nakon dugotrajnih analiza, pokušaja i promišljanja, nepremostivih razlika, koje ne mogu da se prevaziđu ni individualnim, ni partnerskim psihoterapijama, iako često pre finalne odluke, mislimo da smo sve pokušali“.

Generalno rešenje, odnosno tačna mera u trudu i toleranciji, ne postoji, već je svaki odnos individualna priča i na nju utiče više faktora. Ukoliko nema rešenja, nakon svega, onda treba poraditi na kvalitetnom razlazu, savetuje Petrović.

Najčešće greške koje partneri prave kada pokušavaju da “povrate” vezu su, kako navodi Marija, čekanje „ko će prvi početi“. Ko preuzima inicijativu da nešto promeni ili da, umesto fokusiranja na sebe, da se fokusira na to što treba partner da uradi.

„Ne slušamo partnera da bi ga razumeli, već da bi ga “pobedili”,  našli grešku ili odgovorili kontraargumentom. Poredimo svoj odnos sa drugim odnosima. Ne razgovaramo dovoljno, pa čak i kada ulazimo u razgovor, napadamo jedno drugo, polazeći iz pozicije moći. Skloni smo da odlažemo odluku o partnerskoj terapiji, verujući da ćemo moći sami sve da rešimo“.

Jedan od problema je i to što su današnji partneri previše fokusirani na individualno zadovoljstvo, svakako više nego što je to bilo prisutno kod prethodnih genracija, navodi Marija. Ističe i da je više od navedenog, prisutan manjak brige za tuđe potrebe i motivacija za usaglašavanje ličnih potreba sa potrebama partnera.

„Mislim da je važno da smo svesni svojih potreba jer na taj način stižemo i do informacija o tome gde su naše granice, ali bi onda sledeći važan korak bio da se trudimo da bar povremeno te granice učinimo fleksibilnijim. Ne treba da biramo, iz straha od napuštanja  ili kompulzije da budemo popustljivi, nego treba svesno da donesemo odluku da ne moramo baš uvek fokus i prioritet da stavimo na lično zadovoljstvo. Nekada odustajanje ili odlaganje ličnog zadovoljstva, zarad tima ili zajedništva, postaje način da se odnosi grade, a ne da se od istih odustaje. Neretko može da se ispostavi kao lično zadovoljstvo, koje biva dublje i bogatije iskustvo“.

Razvod ne treba da bude samo “laka odluka” – to je refleksija šireg društvenog konteksta.  Promene u vrednostima, očekivanjima i resursima za podršku utiču na parove, na način kako grade odnose ili ih, sa druge strane, završavaju. Ona stara “bolje dobar razvod, nego loš brak” treba da bude izuzetak, a ne pravilo.