Srbija, evropski „tigar“ po broju ministarstava
Drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara, pomoćnika ministara, kao i njihovih aparata, prva je tačka plana za Srbiju koji je objavio predsednik Aleksandar Vučić.
Macutova (sećate ga se, on je premijer) Vlada tek je nedavno proslavila prvi rođendan. Najavljena kao Vlada „kontinuiteta i dijaloga“ broji ravno 31 ministarstvo. Ne verujem ni da Macut, lično, može iz prve sve da ih nabroji.
Srbija danas ima vladu toliko brojnu da bi čovek pomislio da upravlja kontinentom, a ne državom od manje od sedam miliona stanovnika. Od 2012. godine do danas, kroz naprednjačke vlade prošlo je gotovo stotinu ministara, menjali su se resori, spajali, razdvajali, nestajali i ponovo vaskrsavali, a jedino što je ostalo stabilno jeste rast administrativne konstrukcije.
Poslednja vlada premijera Đura Macuta postala je i zvanično najbrojnija u modernoj istoriji Srbije. Ima više ministara nego mnoge države Evropske unije sa višestruko brojnijim stanovništvom, jačom ekonomijom i neuporedivo složenijem sistemom upravljanja. Para nema za škole, bolnice, kanalizaciju ili zaštitu životne sredine, ali za ministre, savetnike, državne sekretare, pomoćnike, kabinete, službene automobile, vozače i sekretarice novca očigledno ima.
Državi možda fale lekari, ali potpredsednika vlade ima i za izvoz.
Od „male i efikasne vlade“ do političkog autobusa
Kada je SNS 2012. godine došla na vlast, jedna od velikih političkih parola bila je racionalizacija države. Govorilo se o efikasnosti, štednji, reformama i smanjenju birokratije. Danas, više od decenije kasnije, Srbija izgleda kao da je odlučila da napravi državni aparat po principu: „Ako ne znamo šta ćemo s nekim, daj mu ministarstvo.“
Tako smo dobili čitav niz resora za koje ni građani, a često ni sami ministri, nisu potpuno sigurni čime se zapravo bave. Ministar bez portfelja zadužen za ovo, ministar za ono, ministar za koordinaciju, ministar za ravnomerni razvoj, ministar za brigu o selu, ministar za javna ulaganja, ministar za evropske integracije, ministar za pomirenje, inovacije, demografiju, porodicu, dijasporu, društveni dijalog…
U jednom trenutku Srbija je delovala kao država koja će uskoro dobiti i Ministarstvo za koordinaciju postojećih ministarstava.
Formalno, svaki od tih resora ima opis posla. Suštinski, veliki deo njih postoji jer je politički sistem postao ogroman mehanizam za raspodelu funkcija i održavanje lojalnosti. Koalicioni partner mora da se namiri. Struja unutar partije mora da se zadovolji. Neko mora da dobije kabinet, službeni auto i naslov na vizit-karti.
Tako vlada postaje politička nagradna igra.
Gotovo 100 ministara prošlo kroz kabinete
Prema podacima medija i analiza koje su se bavile sastavima vlada od 2012. godine, kroz naprednjačke kabinete prošlo je gotovo 100 ministara.
Neki su trajali godinama, neki nekoliko meseci, a pojedini toliko kratko da ih se danas teško sećaju čak i ljudi koji prate politiku profesionalno. Bilo je ministara koji su nestajali iz javnosti odmah po imenovanju, ljudi koji su formalno vodili ogromne resore, a da građani nisu mogli da navedu nijednu njihovu odluku.
Ipak, sistem je opstajao. Nije ni pravljen zbog efikasnosti.
U naprednjačkom modelu vlasti, ministri često nisu kreatori politike, već administratori političke volje jednog centra moći. Zato se u Srbiji često sticao utisak da premijer ili predsednik vode gotovo sva ministarstva lično, dok ostatak vlade služi kao scenografija, statistika ili politička logistika.
Što manja država, to veća vlada
Ironija postaje još veća kada se Srbija uporedi sa evropskim državama.
Baltičke zemlje, koje se često navode kao primer racionalne administracije, imaju znatno manje vlade. Estonija, sa razvijenom digitalnom državom i daleko efikasnijom administracijom, funkcioniše sa mnogo manjim brojem ministara. Slično je i sa Litvanijom i Letonijom.
Čak i neke mnogo veće evropske zemlje imaju manje ili uporedive kabinete. Irska, Finska ili Austrija često imaju racionalnije strukture upravljanja nego Srbija, iako imaju jače ekonomije i kompleksnije sisteme.
Srbija, međutim, uspeva da bude rekorder u disciplini „što manje stanovnika, to više funkcija“.
Koliko građani zapravo plaćaju?
Svako ministarstvo nije samo ministar.
To je kabinet. Državni sekretari. Pomoćnici ministara. Savetnici. PR timovi. Administracija. Službeni automobili. Vozači. Dnevnice. Reprezentacija. Obezbeđenje. Troškovi putovanja. Sekretarice. Posebne kancelarije. Često i čitave paralelne strukture zaposlenih.
Jedan novi resor ne znači jednu novu platu. Znači čitav novi mali birokratski univerzum.
A građani Srbije taj univerzum finansiraju kroz poreze, akcize, PDV i sve skuplji život.
Država mora da ima mesta za sve lojalne.
Efikasnost gomile ministarstava upitna
Broj ministarstava nije doneo veću efikasnost države. Naprotiv.
Srbija i dalje ima ogromne probleme sa sporom administracijom, partijskim zapošljavanjem, korupcijom, neefikasnim institucijama i centralizacijom odlučivanja. U mnogim slučajevima nadležnosti se preklapaju, pa građani često ne znaju ni koje ministarstvo je za šta odgovorno.
Kada država dobije previše resora, to nužno ne podrazumeva više rada, pre samo više konfuzije.
Ali politički gledano, sistem funkcioniše savršeno. Svrha ovakve vlade nije samo upravljanje državom. Svrha je upravljanje partijom, koalicijama, interesima i lojalnostima.
Ministarstvo za sve i svašta
Možda je najveći simbol epohe činjenica da se u Srbiji danas lakše otvara novo ministarstvo nego nova fabrika.
Građani pokušavaju da prežive inflaciju, kredite, skupe račune i male plate, a država neumorno proizvodi nove funkcije. Problemi se rešavaju ako se napravi „radna grupa“ ili doda još jedan kabinet i još jedna tabla na vratima neke kancelarije.
A kad ponestane resora, uvek može da se izmisli novi. Npr. Ministarstvo za botovanje i parole. Kolokvijalno „Srbija pobeđuje“.
Još uvek nema komentara.