14. februar u 3 čina: Sami za Dan zaljubljenih ili živi na zadušnice – šta obeležavamo?

Srbija, danas, ponovo ulazi u klasičnu krizu identiteta. Da li slavimo Svetog Trifuna ili Dan zaljubljenih? Pijemo li vino il’ se pravimo da smo emotivno stabilni dok držimo ružu i čokoladu? Evo male analize da lakše odlučite u koju kategoriju spadate i gde da završite dan posle zadušnica.

Ko šta slavi ili kratak popis socijalnih frakcija

Tvrdi Trifunisti, odnosno klasični vinogradari, amidže iz fruškogorskih sela i ljudi koji misle da je „merlot“ srpska reč. Slava mu! Vinogradarska pogača, gulaš u vinu, orezivanje loze u 6 ujutru uz “pola litre domaće”, da nas ne bije maler.  Ako ne polijemo čokot vinom, grožđe će biti kiselo, pa nam sledeće godine na slavskom stolu stoji sirće ‘mesto vina.

Romantični potrošači ili Valetinovci

Dan zaljubljenih? To je za one što kupuju cveće u lokalnoj prodavnici. Uvenula orhideja na akciji. Ima još po koja latica, može da prođe, jer bitna je pažnja. A za galantnije, buketi ruža 300% skuplji nego juče, rezervacija u restoranu tri nedelje unapred, selfiji, srca i filteri. Ako si jači pol i zaboravio si, spremi se na Hladni rat, bar do 8. marta. Ako si žena, u stanju si da ga podsećaš svakog 14. u mesecu, do kraja života.

Hibridna frakcija – najbrojniji

Ujutru odu na zadušnice da se pomole za pokoj duše svog budžeta, popodne pojedu parče slavskog kolača kod babe, a uveče odu u kafanu „da zaliju muku“. Na stolu imaju i čašu vina i srce od balona, jer nikad ne znaš kad će Trifun da se naljuti ili žena da traži da „promenite status“.

Ateistički cinici i alkoholičari bez etikete

Imaju stav, šta god da je, bitno je da je subota veče i da je rakija na sniženju. Oni slave oba praznika istovremeno, samo što umesto ruže nose flašu, a umesto „volim te“, govore „živeli“.

Šta slavimo zapravo, vino ili ljubav? Lepa je ljubav, al’ je vino iskrenije. Ljubav može i da nas ostavi, ali vino je uvek tu, osim ako ga neko ne popije. Ljubav traži kompromise, vino traži samo volju. Zato je Sveti Trifun pobednik “po difoltu”, on bar ne laže da te voli dok ti prazni novčanik za plišane medvediće, koji skupljaju prašinu po ćoškovima.

Najveća muka, ipak, je kuda posle zadušnica? Nazdravili smo za pokoj duše, pa nije red da prekidamo. Ako si tvrdi Trifunac, ideš pravo u lokalnu birtiju, na neku staru šljivu, da te podseti na pokojnog dedu, 2 u 1. Tamo te razumeju kad kažeš „daj onu moju“ ili ti sipaju “s vrata”. Cene pristojne, atmosfera kao da je 1995., šta ćeš više.

Ako si romantična duša, a imaš i dublji novčanik, onda pravac neki “rooftop” varijanta, sa pogledom na reku. Tamo kažeš “dobro veče”, platiš 1500 dinara za čašu rozea, čije ime ne znaš ni da izgovoriš, ali znaš da tako treba. Bonus, ako naručiš dezert u obliku srca i Instagram lajkovi se množe.

Ako si hibrid, onda možeš da popiješ u čast Trifuna, a onda naručiš koktel “Emotivna luda”, da dokažeš da si romantik. Posle treće ture, svi slave isto, slobodu do mamurne nedelje.

Ako si cinik, onda bilo koja kafana gde puštaju narodnjake “posle 23”. Tamo ćeš naći nekog ko “čaše lomi, ruke mu krvave”. Koja god da smo vrsta, na kraju se sve svede na “aj’ da se napijemo, ne radi se sutra“. Najautentičnije slavlje.

Srećan nam 14. februar, romantičari, vinogradari, bogomolje, ateisti i cinici! Šta god da slavimo, neka nam je vino slatko, ljubav iskrena, a mamurluk lagan. A ako nas Trifun kazni kišom cele godine, bar ćemo da imamo izgovor da pijemo. Od muke.