Srpsko zdravstvo: Sistem koji opstaje na strpljenju pacijenata
Na dan kada svet obeležava Svetski dan zdravlja, Srbija se suočava sa zdravstvom koje testira izdržljivost građana.
U zemlji u kojoj vlast godinama ponavlja da „nikada više nije ulagano u zdravstvo„, pacijenti čekaju na pregled, na snimanje, na operaciju, a često i na šansu da bolest ne uzme maha. Čekaju roditelji sa bebama za osnovne ultrazvuke. Čekaju penzioneri po hodnicima domova zdravlja, sa knjižicom u ruci i sve manje strpljenja. Čekaju onkološki pacijenti, za koje vreme nije administrativna kategorija, već pitanje života.
I dok se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom prikazuju nove zgrade i presecanja vrpci, stvarni sistem funkcioniše po drugom principu: ako ne možeš da čekaš, plati. Ako nemaš da platiš, čekaj. Ako ne dočekaš, statistika će te upisati kao još jedan broj.
Ovo nije priča o pojedinačnim propustima. Ovo je priča o sistemu koji se godinama krpi spolja, dok iznutra puca.
Liste čekanja, sistem koji usporava lečenje
Jedan od najočiglednijih pokazatelja stanja u zdravstvu su liste čekanja. Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), desetine hiljada ljudi u Srbiji čekaju na dijagnostičke procedure i operacije. Na operacije kuka i kolena čeka se i više od godinu dana, u pojedinim ustanovama i duže, magnetna rezonanca i CT snimanja zakazuju se mesecima unapred, roditelji prijavljuju da se i za ultrazvuk kukova kod beba čeka nedeljama, iako je reč o rutinskom i vremenski osetljivom pregledu. Takva kašnjenja nisu administrativni problem, ona direktno utiču na ishode lečenja.
Srbija se godinama suočava sa odlaskom medicinskog kadra. Lekari i medicinske sestre odlaze u zemlje EU zbog boljih uslova rada i višestruko većih plata. Najviše su pogođeni manji gradovi i sela u unutrašnjosti, nedostaju specijalisti, posebno anesteziolozi, radiolozi i onkolozi.
U pojedinim domovima zdravlja pacijenti čekaju nedeljama na pregled, jer jednostavno nema ko da ih pregleda.
Iako su pojedini objekti renovirani ili izgrađeni, brojni izveštaji i svedočenja pacijenata ukazuju na zastarelu opremu, nedostatak osnovnih materijala, loše higijenske uslove. Pacijenti su često prinuđeni da sami donose i lekove i higijenska sredstva.
Zbog svega toga, sve se češće odlazi u privatne klinike. Tamo se pregledi zakazuju brzo, oprema je savremenija, komunikacija sa lekarima efikasnija. Ali to ima cenu. Za veliki deo stanovništva, posebno penzionere, privatno lečenje nije opcija. Oni ostaju zarobljeni u državnom sistemu, gde čekaju mesecima na pregled, zakazuju termine više puta, često odustaju ili kasno dobiju terapiju.
Srbija iznad evropskog proseka po smrtnosti
Prema podacima evropskih zdravstvenih statistika (Eurostat, OECD), Srbija ima višu stopu smrtnosti od proseka EU. Posebno zabrinjava smrtnost od malignih bolesti jer smo među zemljama sa najvišom stopom smrtnosti u odnosu na broj obolelih. Razlog nije samo broj bolesnih, već kasno otkrivanje i čekanje na terapiju.
U razvijenim zemljama EU (Nemačka, Holandija, Švedska) dijagnostika se obavlja brzo, terapija počinje u kratkom roku, sistem prati pacijenta kroz čitav proces.
Predsednik Aleksandar Vučić godinama najavljuje „istorijska ulaganja“, izgradnju novih bolnica i unapređenje sistema. Zaista, izgrađeni su pojedini objekti, posebno tokom pandemije COVID-19, poput bolnice u Batajnici. Ta bolnica je bila simbol brzine i mobilizacije sistema tokom pandemije. Međutim, nakon toga, dugo nije bila u funkciji. Zgrada je zarastala u korov. Kasnije je prenamenjena, između ostalog, i za potrebe produženog lečenja i palijativne nege. Nejasno je da li su prioritet bile potrebe sistema ili politički marketing.
Dok državni i provladini mediji insistiraju na slikama modernih objekata, novih aparata i „nikad većih ulaganja“, u realnosti, građani se suočavaju sa čekanjem, dodatnim troškovima i što je najgore, sa nesigurnošću.
Sistem koji opstaje na strpljenju pacijenata
Zdravstvo u Srbiji danas funkcioniše na tankoj liniji između formalnog sistema i neformalne realnosti. Formalno postoji mreža ustanova i postoje lekari i procedure. U praksi imamo preopterećeni sistem, nedostaje ljudi i resursa, pacijent sve češće sam snosi teret lečenja.
Najveći problem nije samo nedostatak novca, već način na koji se sistem organizuje i vodi.
Zdravstvo koje se meri brojem zgrada, a ne vremenom koje pacijent čeka nije sistem koji leči, već sistem koji odlaže. Pa, ko dočeka.
Još uvek nema komentara.