„Plašim se mnogo. Svi me ismevaju jer sam mršava. Drugari me često muče, tuku, vezuju kosu za nogare klupe, a jednom su me i davili pertlom“, ispričala je učenica jedne beogradske škole. Devojčica je bila toliko zastrašena da nije smela ni iz kuće da izađe i da se igra napolju. Roditelji kažu da ni učiteljica, ni direktorka škole nisu pridavali značaj svemu što se događala, naprotiv, trudili su se da to zataškaju. Dete je školu promenilo, ali traume su ostale. Zauvek.
Svake poslednje srede u februaru, škole širom sveta i Srbije obojene su u ružičasto. Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja, poznatiji kao Dan ružičastih majica, obeležava se u znak sećanja na dečaka iz Kanade koji je trpeo maltretiranje, jer je u školu došao u roze majici, kako bi pružio podršku majci oboleloj od raka. Sutradan su njegovi drugovi, u znak solidarnosti, svi obukli roze majice, pretvorivši taj komad odeće u globalni simbol otpora nasilju.
Borba protiv vršnjačkog nasilja nije više tema o kojoj se priča jednom godišnje. U Srbiji je postala prioritetno pitanje bezbednosti, naročito nakon uvođenja novih pravila postupanja u školama. Dok sistem pokušava da „uhvati korak“ sa novim oblicima agresije, brojke nas podsećaju zašto je svaki razgovor o ovoj temi presudan.
Statistika u Srbiji: Brojke kao alarm
Najnovija nacionalna istraživanja sprovedena krajem 2024. i tokom 2025. godine iznose podatke koji zahtevaju hitnu reakciju.
Čak 60% učenika u Srbiji doživelo je bar jedan oblik nasilja u školi. Najčešći oblik je ono verbalno, vređanje ili ismevanje. A u porastu je i digitalno nasilje. Veliki problem je što deca koja trpe nasilje, često ćute. Čak njih 27% nikome ne govore šta im se dešava, ni roditeljima, ni nastavnicima.
Samo u prvoj polovini protekle godine, zabeleženo je preko 650 zvaničnih prijava težih oblika nasilja u školama.
Prema istraživanjima UNICEF-a, svako treće dete u Srbiji ima iskustvo sa nekim oblikom vršnjačkog nasilja, dok između 10 i 15 % trpi nasilje učestalo ili dugotrajno.
Šta sistem zapravo može i mora da uradi
Srbija je početkom 2024. godine usvojila novi Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovama u odgovoru na nasilje, koji je školama dao konkretnije alate za rad. Sistem ne sme samo da bude posmatrač, već mora da ima jasne mehanizme.
Svaka škola ima tim koji procenjuje nivo nasilja. Za najteže oblike, obavezno je da se uključi policija i Centar za socijalni rad. Jedna od najznačajnijih novina je mogućnost da učenik koji vrši nasilje bude udaljen sa nastave, dok traje disciplinski postupak, kako bi se zaštitila žrtva i smirile tenzije.
Platforma „Čuvam te“
Nacionalna platforma „Čuvam te“ omogućava građanima, roditeljima i deci da anonimno prijave nasilje, a sistemu da prati svaku prijavu do konačnog rešenja.
Škole sada imaju protokole za postupanje u ekstremnim situacijama, koja bi trebalo da se fokusira na psihološku podršku čitavoj zajednici, nakon traumatičnih događaja.
Zašto je važno da pričamo
Često slušamo frazu „toga je uvek bilo“. Međutim, današnje nasilje ima novu dimenziju, ono traje 24 sata. Društvene mreže su te koje daju produženi efekat. Dete koje je maltretirano u školi nema „sigurnu luku“ kod kuće, već se uvrede nastavljaju, putem ekrana.
Vrlo je važno da razgovaramo sa decom, kako bi se razbila stigma. Deca ne smeju da misle da je prijava nasilja „cinkarenje“, već odgovorno ponašanje. Deca su direktni posmatrači ovakvih događaja, te je neophodno da se edukuju. Odrasli nisu prvi red odbrane, već vršnjaci koji treba da prepoznaju da ovo nije u redu“.
Društveni kontekst igra važnu ulogu. Nasilni obrasci ponašanja, govor mržnje i polarizacija u javnom prostoru utiču na decu, koja često imitiraju ponašanje odraslih.
„Kada se nasilje u javnom prostoru normalizuje, kada su pretnje, uvrede i agresija deo političkog i medijskog govora, ne možemo očekivati da školska dvorišta budu izolovana od takvog modela ponašanja. Deca uče iz onoga što vide. Ako državni vrh šalje poruke netolerancije i podela, a lokalne vlasti ćute ili reaguju tek kada pritisak javnosti postane prevelik, jasno je da sistem ne funkcioniše kako treba“, kaže odbornica u Skupštini grada Niša, Jelena Popović.
Ona je ispred niškog Narodnog pokreta Srbije zatražila hitno jačanje stručnih službi u školama i vrtićima, obavezne i kontinuirane programe prevencije nasilja i transparentno izveštavanje o svim prijavljenim slučajevima i preduzetim merama.
Nasilje ostavlja tragove na mentalno zdravlje, koji se leče decenijama.
Sistem u našoj zemlji danas nudi jasnije procedure nego pre, ali papir ne može da zameni ljudsku reakciju. Odgovornost je podeljena između države koja piše zakone, škola koje ih sprovode i roditelja koji moraju da grade odnos poverenja sa decom. Cilj nije samo kazniti nasilnika, već izgraditi društvo u kojem je empatija jača od agresije.
Još uvek nema komentara.