Zdravstveni sistem Srbije godinama pati od iste i sada već hronične boljke. Nedovoljna izdvajanja za zdravstvo posebno su vidljiva u poređenju sa Evropom. Najnoviji podaci kažu da Srbija troši daleko manje novca na zdravstvo, po glavi stanovnika, od evropskog proseka, čak oko četiri puta manje. Tako i kvalitet usluga, stanje opreme i plate zaposlenih, dovode u pitanje održivost sistema, na duge staze.
Prema podacima Svetske banke i Svetske zdravstvene organizacije, trenutni trošak za zdravstvo po glavi stanovnika u Srbiji iznosi oko 903 dolara (2022.), dok je u evropskim zemljama taj trošak, za sličan period, u proseku bio oko 3800 dolara. To je direktna posledica nižeg BDP-a po glavi stanovnika i nižeg procenta BDP-a namenjenog zdravstvu.
Obećanje ludom radovanje
Obećanja vlasti, kada su u pitanju liste čekanja, ne izostaju, ali uprkos tome, pomak se ne dešava. Podaci RFZO-a kažu da je na listama čekanja za operacije i dijagnostičke preglede, sredinom februara, bilo nešto manje od 70 hiljada pacijenata, ako uračunamo sve kategorije, nakon naglog “fantomskog” nestajanja imena sa listi, oko mesec dana ranije. Javnost je ovo okarakterisala kao “kreativnu statistiku”.
U martu 2026. zdravstvene ustanove i dalje redovno ažuriraju svoje liste, a najduže čekanje i dalje je za operacije kuka i kolena, kao i katarakte. Iako je predsednik nedavno najavio da je ukidanje listi čekanja apsolutni prioritet i obećao ulaganje u zdravstvo, prethodna obećanja još nisu ispunjena.
Kvalitet usluga diskutabilan
Nedovoljno novca direktno utiče na neadekvatnu uslugu. Pacijenti su godinama na listama čekanja, a na specijalističke preglede ćemo brže, ako nam je džep dublji. Podaci pokazuju da privatna potrošnja građana, odnosno plaćanje „iz džepa“, u Srbiji iznosi blizu 40% ukupnih troškova za zdravstvo, što je drastično više od proseka EU, gde je oko 15%.
Građani se žale na uslove u bolnicama, kao i na komunikaciju sa lekarima i privatnost. Sela i manja mesta su posebno ugrožena. Ljudi tamo teško dolaze do specijalista, što podstiče nejednakosti, a po gradovima pacijenti češće biraju odlazak kod privatnika, koji se plaća. Ne po niskim cenama. Zato biramo da se lečimo sami, veštačka inteligencija nam postavlja dijagnozu, a onda u prvu apoteku po nepropisane lekove. Ako ih uopšte ima u prodaji.
U bolnicama nas čeka zastarela oprema ili je nema, a slično je i sa osnovnim lekovima i materijalima, koji su često u deficitu. Za bilo koji ozbiljniji pregled, građani odlaze u privatne klinike i leče se “iz svog džepa”, iako uredno plaćaju zdravstveno osiguranje.
Plate lekara ne obećavaju
Plate u zdravstvu su među nižim u Srbiji, pa se veliki broj lekara odlučuje za prelazak u privatnu kliniku ili odlazak iz zemlje. Broj lekara i sestara na 100 hiljada stanovnika je ispod evropskog proseka, a najmanje je hirurga i stomatologa. Oni koji rade su preopterećeni, rade u lošim uslovima, pa se tako lakše i greši. Nije retko da se lekar u penziji zapošljava preko autorskog ugovora i ostaje da radi, ali i to nije rešenje, jer nema kog da nauči, odnosno prenese znanje.
Takav model nije održiv, loše utiče na demografiju, starenje populacije i finansijski opterećuje siromašne. Sistem se oslanja na socijalno osiguranje, ali pad zaposlenosti i rast broja penzionera, dovode do deficita u fondu.
Nedovoljna izdvajanja za zdravstvo u Srbiji vode u kolaps sistema, koji ugrožava zdravlje nacije. Kvalitet usluga opada, oprema zastareva, plate su nekonkurentne, a dugoročna održivost zahteva hitne reforme, a ne pusta obećanja. Iako je vlada u pojedinim oblastima pokazala napredak, i dalje smo daleko od Evrope.
Još uvek nema komentara.