Tramp je prvi trepnuo ili strah od primirja
“Ko će prvi trepnuti” – to je naslov teksta u kojem je Al Džazira opisala sinoć atmosferu oko dogovorenih i odloženih pregovora između Irana i SAD u Islamabadu. Igranje vatrom, oštre i preteće izjave sa obe strane podgrevale su atmosferu pred novu rundu pregovora koja je trebalo da sinoć započne u Pakistanu.
Američki predsednik Donald Tramp je najviše pretio – tvrdio je da će sravniti sve elektrane i mostove u Iranu za zemljom. Vest da iranska delegacija neće ni krenuti u Islamabad, on je prokomentarisao da ga to “raduje”. I onda je produžio primirje, na neograničeno vreme. Oprezno olakšanje i duboka skepsa – to su prvi utisci nakon Trampove odluke.
Igru nerava je prekinuo onaj koji je i započeo.
Trampova odluka da produži primirje otvara ključno pitanje: da li je reč o promišljenoj taktičkoj pauzi ili znaku stvarnog popuštanja pod pritiscima? Na prvi pogled, potez može delovati kao ustupak – naročito ako se uzme u obzir njegova ranija retorika, koja je često naglašavala čvrstinu, brzinu i odlučnost u spoljnopolitičkim krizama. Međutim, u pitanju je složenija strategija.
Nije bilo mnogo mogućnosti za kalkulacije. Tramp je mogao da nastavi rat, što je previše rizično pre svega za SAD. Američka vojska je iscrpljena, planirali su rat od dve nedelje, ali se operacija produžila. Računali su na krah Irana. Iran je pretrpeo strahovite gubitke, ali vojno nije uništen, a politički je netaknut.
Produžetak primirja obezbeđuje vreme za diplomatske manevre. Ovo je konflikt u kojem se paralelno vode medijski, politički i vojni frontovi. Vreme postaje važan, ako ne i ključni resurs.
Tramp ovim potezom potencijalno kupuje vreme za pregovore iza zatvorenih vrata, testiranje reakcija saveznika i protivnika, kao i za procenu unutrašnjih političkih efekata. Drugim rečima, primirje ne mora da znači znak slabosti, već instrument kontrole dinamike krize. Tramp je priznao da je odluku doneo na “molbu” Pakistana.
U vreme kada sve manje bliskoistočnih američkih saveznika gleda blagonaklono na Trampov rat, podrška Pakistana (nuklearne sile) postaje sve važnija Vašingtonu. U vreme kada velike sile Kina i Rusija više ne kriju protivljenje ratu i podršku Iranu i kada Tursku sve više nerviraju potezi Izraela, Tramp je produžio primirje, posle sastanka sa najbližim saradnicima.
Drugi važan faktor jeste međunarodni pritisak. Administracije poput ove, bez obzira na retoriku, retko deluju potpuno izolovano. Saveznici u NATO-u, kao i ključni akteri sa Bliskog istoka ili iz Persijskog zaliva, često utiču na tempo i pravac odluka. Produžetak primirja može biti odgovor na takve pritiske – pokušaj da se izbegne eskalacija koja bi imala šire geopolitičke posledice.
Treći, za Trampa možda najvažniji, faktor je unutrašnja politika. On je političar koji pažljivo meri raspoloženje biračkog tela. Njegovi rejtinzi su u padu. Juče su objavljeni rezultati anketa tri respektabilna istraživačka tima koji pokazuju da je Trampov rejting na istorijskom minimumu.
Produžavanje primirja može se tumačiti i kao pokušaj podizanja rejtinga, signal umerenijim biračima i delu establišmenta da nije isključivo „tvrdolinijaš“, već lider sposoban za pragmatične odluke. Istovremeno, on može ovu pauzu predstaviti kao „privremenu“, čime zadržava podršku svoje baze koja očekuje odlučnost.
Na kraju, ima analitičara koji ovaj potez smatraju delom pregovaračke taktike. Produžetak primirja može biti način da se protivnik navede na ustupke – stvaranjem privida spremnosti na kompromis, dok se zapravo jača sopstvena pozicija.
Taj potez svakako nije jednostavno „popuštanje“. Produžetak primirja ne mora da bude i produžetak agonije. Obe strane žele da iz rata izađu kao pobednici, a za to je potreban kompromis. Ali, kompromis koji će prihvatiti i Izrael.
Trampov rejting u opasnom padu
22. apr 2026.
Još uvek nema komentara.