Jačanje desnice na Balkanu: Tompson i Mladić – globalni trend i strah od drugoga
Porast popularnosti desnice jeste globalni trend prisutan u državama bivše Jugoslavije i podseća na situaciju iz 1930-ih godina, ocenjuju sagovornici Našeg portala, koji dodaju da nije u pitanju „domoljublje“ već strah od drugog.
Među državama bivše Jugoslavije, najviše Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, posle ratova 1990. godina tenzije ne jenjavaju već se, s vremena na vreme, dižu na novi nivo ili razinu.
Najnoviji povod za upiranje prsta u onog drugog jeste smrt ratnog komandanta Vojske Republike Srpske (VRS) i nedavno preminulog haškog osuđenika Ratka Mladića, kao i uzvikivanje ustaškog pozdrava „Za dom spremni“ na koncertima hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona.
Srbija ne priznaje genocid u Srebrenici, a Mladiću će organizovati sahranu sa državnim počastima. Mnogi zvaničnici iz BiH entiteta RS, i pored zakona koji ih sprečava da veličaju ratne zločince i negiraju genocid, promovišu Mladićevo lik i delo, a „Generale, nek je tvojoj majci hvala. Večna ti slava“, gotovo je svakodnevna poruka.
Hrvatska na nacionalnom nivou slavi etničko čišćenje – akciju „Oluja“ – kada je proterano više od 200.000 Srba, tokom 1995. godine.
U Srbiji na vlasti su Srpska napredna stranka (SNS), čiji je većinski deo nekada bio u Srpskoj radikalnoj stranci (SRS), i Socijalistička partija Srbije (SPS). Deo vlasti jeste i Srpska stranka Zavetnici koja ima desnu ideologiju.
U Hrvatskoj na vlasti je Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) i Domovinski pokret (DP).
U BiH, u kojoj je situacija malo drugačija zbog podeljenosti u dva entiteta i tri konstitutivna naroda, ne postoji jedinstvena desnica, pa sada opoziociona Stranka demokratske akcije (SDA) čini desno orjentisane Bošnjake, Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) skupio je oko sebe srpske nacionaliste, dok je HDZ BiH to učio sa hrvatskim nacionalistima.
Hrvatska
Profesor na Sveučilištu Libertas u Zagrebu Vladimir Filipović kaže za Naš portal da političke elite koriste nacionalne frustracije da skrenu pažnju s korupcije, ali toga ne bi bilo da ne padaju na plodno tle.
„Pogrešno je kriviti elite i govoriti kako je narod dobar i ne bi nikada ništa loše učinio da ga zle elite ne huškaju. Bolje je zapitati se o razlozima iracionalnosti širokih masa, sklonosti mitomaniji i nacionalističkom kiču“, kaže on.
On ukazuje da u Hrvatskoj radikalna desnica učestvuje u vlasti i da se to vidi na nizu primera, najviše oko Tompsona i politike sećanja.
„Pre je desnica bila ograničena intervencijama iz Evropske unije (EU), ali sada tih prigovora nema jer je EU zaokupljena drugim stvarima i ne dira ako je država ‘na liniji’ oko Ukrajine. Tako je desnica u Hrvatskoj ograničena jedino vlastitim kapacitetima i popularnosti, koja je prosečna na nivou EU“, primećuje Filipović.
Bosna i Hercegovina
Sead Numanović, urednik portala Politički.ba, rekao je za Naš portal da je desnica, posebno ekstremna, u usponu u celom svetu, dok su levica i svi njeni derivati već dugi niz godina u teškoj krizi identiteta.
„Sve mi ‘tukne’ na Evropu 1930-ih godina. Fašizam i nacizam su jedini politički projekti i ostali im se ili ‘prilagođavaju’ ili ‘priklanjaju'“, kaže Numanović.
Srbija
Advokat i doktor nauka Vlatko Sekulović ističe za Naš portal da se nacionalističke snage imaju opesesivnu ideju o veličini i čistoti svete teritorije određene nacije.
Sekulović kaže da se ne radi o nacionalnom osećanju, već o strahu od drugoga – imigranata, Ukrajinaca ili muslimana – koji je zloupotrebljen, teritorijalnoj ekspanziji na „ontičku zemlju“ i zaštiti od drugih do njihovog istrebljenja.
Reč je, kaže on, o nacionalistima koje karakteriše mentalni sklop koji generiše i upravlja strahom kod birača radi ostvarenja svojih ideoloških ciljeva i interesa prvenstveno materijalnih.
„Takav globalni trend doprinosi tome da podstiče istovetne, po ideologiji, političke snage i u regionu, bez obzira na njihov lokalni, autohtoni potencijal“, ukazuje on.
Sekulović ističe da su u Srbiji nacionalističke ideje dominantne, pa čak i hegemone.
On tvrdi da je do vrednosne promene došlo još od Osme sednice Centralnog komiteta saveza komunista Srbije 1987. godine kada je umesto socijaldemokratske opcije Ivana Stambolića pobedila nacionalsocijalistička opcija Slobodana Miloševića.
„Današnje stanje nije moguće analizirati bez tog uvida, kulturološki i idejno, srpsko društvo je opterećeno nametnim nacionalističkim mitovima i kolektivitetom, gde je pojedinac obezvređen, a njegova lična prava i slobode su podređene sakralizovanoj ‘svetoj’ naciji“, kaže Sekulović.
Uloga Haškog triubunala donošenju pravde i pomirenja
Numanović i Filipović saglasni su o tome da Haški tribunal nije doprineo pomirenju, ali da je doneo pravdu i utvrdio činjenice u većoj ili manjoj meri.
„Haški sud je možda donekle doprineo pravdi jer je niz zločinaca završio u zatvoru. Međutim, nije doprineo pomirenju jer haška presuda da je neko ratni zločinac nije promenila mišljenje ljudi o njemu već oni koji su ga voleli ga vole i dalje, uprkos tome, i čak više radi toga“, primećuje Filipović.
Numanović kaže da su pogrešili oni koji su očekivali da Tribunal nameće istinu.
„Ovaj međunarodni krivični sud van je razumne sumnje utvrdio činjenice. Sve ostalo je posao političara. Istinu koju je utvrdio Tribunal u Hagu savršeno dobro zna svaki živući i iole samosvesni Srbin“, kaže on.
On dodaje da ga ne čudi da će se na Zagrebačkom hipodmromu „okupiti stotine hiljada grla da horski krkljaju za onim što drži mikrofon“, pa čak i da se ‘pravdaju’ kretenizmom da je to ‘umetnost’.
„Jače od bilo kakvog Haga, hvalisanje je ukorenilo istinu u prosečnom srpskom društvu današnjice. Samo se ona, pošto je tako odvratna, mora drugačije predstavljati“, ocenjuje Numanović.
On kaže da je Hag „na primer rekao svoje o bivšem komandantu Arbije BiH Naseru Oriću“.
„Da ne znam i njegov status u establišmentu Srbije možda bi me zaintrigirale javne reakcije. Da je moj otac pobio nenaoružane ljude, barem bih ga se odrekao. Otac mog dragog prijatelja je to uradio i ovaj neće da čuje za njega. I svako malo se nađe na udar desničara svih vrsta“, kaže.
Sekulović kaže da su sudski procesi, prvenstveno oni pred Tribunalom, imali ideološki nedostatak u jasnoj osudi nacionalizma i njegovih političkih aktera na prostoru bivše SFRJ, što nije bio slučaj sa suđenjima u Nirnbergu ili Tokiju posle Drugog svetskog rata.
„Ipak, treba primetiti da nisu sve post-jugoslovenske države zarobljene u zamrznutom konfliktu, ali Srbija jeste, a srpski nacionalizam pokušava i druge, prvenstveno Crnu Goru i Bosnu da zarobi u tom konfliktu“, kaže uz ocenu da je dekontaminacija moguća, ali mora da krene pre svega iz sfere kulture, a potom će se izraziti i u politici.
On kaže da su katarze na kolektivnom nivou privremeni fenomen, te da je potrebno stalno održavanje i zaštita vrednosnog sistema zasnovanog na ljudskim pravima i slobodama, te kritika onih ideja i ideologija koje su opasne po društvenu koheziju i koje u konačnici mogu dovesti do tragedija kojima smo svedočili na prostoru Jugoslavije 1990. godina.
„U Srbiji nikada nije pušten izuzetan dokumentarac koji je hrvatska televizija napravila o operaciji Oluja, a sa druge strane u Srbiji nikada nije napravljen ozbiljan dokumentarac o ulozi ljudi poput Glavaša ili Šuška u raspirivanju međunacionalnih sukoba u Hrvatskoj i napada na Srbe, niti je, koliko mi je poznato, u Hrvatskoj to bila tema. Smatram da nije dovoljno da svako zadrži svoje interpretacije prošlosti, već da je potrebno učiniti dodatni napor da se dođe makar do nekog minimalnog konsenzusa o tim zbivanjima i to onog koje nije nacionalističko“, zaključuje Sekulović.
Još uvek nema komentara.