Mađarska lekcija za Vučića
Aleksandar Vučić poslednjih meseci govori o izborima kao mlada koja stalno proverava vremensku prognozu pred svadbenu proslavu zamišljenu na otvorenom. Malo je prerano. Malo je leto. Malo su godišnji odmori. Malo „nije trenutak za destabilizaciju države“. Malo „ne odlučuje se dok se neko brčka u moru“. Malo su studenti. Malo je opozicija neorganizovana. Malo su, verovatno, i zvezde loše raspoređene.
Izbori će biti onda kada vlast proceni da može da ih dobije dovoljno ubedljivo da rezultat izgleda kao trijumf, a ne kao političko preživljavanje.
Mađarska mu je dobra lekcija. A on zna da uči. I pamti.
Viktor Orban je godinama bio Vučićev politički uzor i dokaz da autokrata može da vlada beskonačno dugo, ako kontroliše medije, institucije, novac, strah i nacionalni naboj. A sada, kada nova mađarska garnitura najavljuje otvaranje skrivenih arhiva i preispitivanje velikih državnih poslova, Vučić prvi put deluje kao čovek koji je shvatio da problem autokratije nije osvajanje vlasti, nego trenutak kada je izgubiš.
Tada počinju da se otvaraju fioke.
I baš zbog toga Vučić danas ne traži datum izbora, nego idealne uslove za kontrolu štete.
Zvanično, predsednik govori da izbore treba raspisati „kada je to najbolje za državu“. Nezvanično, sve više izgleda da ih raspisuje kada proceni da su protivnici dovoljno iscrpljeni, razjedinjeni ili logistički nespremni.
Vlast zna nešto što javno nikada neće priznati, politička atmosfera više nije ista kao pre nekoliko godina.
Studentski protesti i građanski bunt promenili su dinamiku. Opozicija je i dalje podeljena, ali više nije potpuno bez energije. Studentski pokret je uneo faktor nepredvidivosti, a upravo to autoritarni sistemi najviše mrze, situaciju koju ne mogu potpuno da izmere istraživanjima i kontrolom medija.
Zato Srbija već mesecima živi u permanentnoj predizbornoj kampanji bez raspisanih izbora.
SNS organizuje skupove, obilazi gradove, deli obećanja, otvara puteve, najavljuje projekte i vodi kampanju kao da je glasanje sutra. Samo što izbora nema.
izbori možda formalno traju mesec dana, ali kampanja traje stalno. Država, partija i mediji postaju jedna ista mašina. Funkcioneri se ponašaju kao kandidati 365 dana godišnje. Predsednik saopštava rezultate svega, od geopolitičkih pobeda do asfaltiranja lokalnog puta. kao medijski komentator sopstvene vlasti.
Ali, Orbanov kraj pokazuje kako izgleda kada takav sistem počne da se klima.
Godinama je mađarski premijer delovao nedodirljivo. Evropska unija ga je kritikovala, opozicija protestovala, mediji upozoravali na urušavanje institucija, ali sistem je opstajao. Onda je došao zamor. Ekonomski problemi. Korupcijske afere. Gubitak evropskog novca. I ono najvažnije, građani su počeli da shvataju da „večna vlast“ znači isti ljudi oko istog novca.
Danas nova vlast u Mađarskoj govori o obnovi poverenja sa EU i NATO, sređivanju finansijskog haosa i otvaranju dokumentacije o velikim državnim poslovima.
A među tim poslovima nalazi se i železnička pruga Budimpešta–Beograd, jedan od najvećih simbola političkog bratstva Orbana i Vučića.
To nije bila samo infrastrukturna priča. To je bio politički projekat dve vlasti koje su volele iste stvari. Tajne ugovore, velike kredite, jake vođe i slabe institucije.
Obojica su gradili sistem u kojem se ogromni državni poslovi predstavljaju kao patriotski poduhvati, dok javnost često ne može da vidi ni osnovne detalje ugovora. Kada se tome dodaju bliski odnosi sa „odabranim“ investitorima, kontrola medija i stalna propaganda o ekonomskom čudu, dobija se model koji više liči na političko-poslovni kartel nego na demokratiju.
I eto ga razlog zbog kog Vučić odlaže izbore.
Ne zato što ne zna datum.
Nego zato što vrlo dobro zna šta se dešava kada autokrata prvi put izgubi osećaj potpune kontrole.
Godinama je mađarski lider izgledao kao čovek koji nikada neće otići. Danas njegova naslednička struktura pokušava da popravi odnose sa Evropom, otvara pitanja spornih poslova i nasleđuje ozbiljne ekonomske probleme.
To je najveći strah svake dugotrajne vlasti. Ne sam poraz, nego revizija svega što je ostalo iza nje.
Zato otvaranje arhiva u Mađarskoj nije problem samo za Budimpeštu.
To je problem i za Beograd.
Kad jedna autokratija počne da otvara fioke, druga instinktivno proverava gde je sakrila ključeve.
A može i kao što ovih dana upita i sama odgovori jedna od „državnih“ novinarki:
„Mora li Vučić da prizna poraz, ako izgubi? Pa, ne mora.“
Videćemo.
Još uvek nema komentara.