Da je Aleksandar Šapić gradonačelnik Titanika, verovatno bismo raspravljali da li je ograda na palubi od mesinga ili bronze. Brod tone. To ćemo sutra. Prvo da postavimo još jednu skulpturu.
Tako danas izgleda Beograd.
Grad u kojem javni prevoz puca po šavovima, trolejbusi odlaze u istoriju, ulice se raskopavaju bez kraja, a gradska vlast sve češće deluje kao da vodi kladionicu, a ne milionsku prestonicu.
Najnoviji biser stigao je preko noći. Na Terazijama je osvanuo simbol starih Terazija. Pored sata koji je već uspeo da stekne reputaciju da češće odmara nego što pokazuje tačno vreme.
Skupo. Upadljivo. Fotogenično. I uglavnom ne služi ničemu.
Nekada su gradonačelnici ostavljali mostove, bulevare, parkove, naselja ili ozbiljne projekte.
Šapić će, ako ovako nastavi, iza sebe ostaviti zbirku kružnih tokova, ukrasnih instalacija i građane koji će se jednog dana pitati da li su živeli u glavnom gradu ili u izložbenom salonu urbane konfuzije.
Opsednutost kružnim tokovima već odavno je postala urbani pravac. Ako nešto ne znaš kako da rešiš, napravi kružni tok. Ako građani negoduju, dodaj fontanu. Ako ni to ne pomogne, postavi sat. Ako sat ne radi, dodaj još jednu skulpturu. Možda problem neće nestati, ali će lepo izgledati odozgo, iz drona.
Šapić je u svom političkom performansu uspeo da nas više iznervira ukrasima, nego svime što u gradu ne funkcioniše.
Njegov odnos prema novinarima i političkim protivnicima dodatno upotpunjuje sliku. Svako pitanje dočekuje kao provokaciju. Svaku kritiku kao uvredu. Svaku primedbu kao dokaz da sagovornik ništa ne razume.
Retko ćete videti gradonačelnika evropske prestonice koji toliko energije ulaže u objašnjavanje da su svi drugi pogrešili. Građani. Struka. Novinari. Opozicija. Udruženja.
Na kraju ostaje samo on. I kružni tok.
Naravno da ona nesrećna vaga sa Terazija, džinovska verzija ukrasa koji poseduje skoro svaki dom novostiglih skorojevića, ne pokriva ozbiljnije teme. Polemike o urbanističkim projektima. Kontroverze oko imovine. Priče o bespravnoj gradnji. Projekti koje prate pitanja struke i institucija. Ništa od toga nije uspeo da ostavi iza sebe. Naprotiv, svaki novi ukras kao da služi da skrene pogled sa starih problema.
Aleksandar Šapić je nekada bio vrhunski sportista. U sportu postoji semafor. Postoji rezultat. Postoji pobeda ili poraz. U politici je, izgleda, otkrio da postoji i nova disciplina. Samoproglašeni uspeh. Može da tvrdi da je grad nikad lepši. Može da tvrdi da sve funkcioniše. Može da govori da građani nikad nisu bili zadovoljniji. Može, čak, da pomisli da bi bio i odličan predsednik države.
Bio je jedan od najboljih vaterpolista koje je Srbija imala.
A ostaće upamćen kao gradonačelnik koji je pomislio da se grad vodi kao bazen, dovoljno je da površina izgleda mirno, pa nije ni važno šta se događa ispod. Nažalost po Beograd, pod površinom odavno curi. I davi.
Možda ga na kraju, ipak, upamtimo kao jedinog čovek na svetu koji je bio voljeniji i impresivniji u gaćama, nego u odelu. Možda.
Moravac na autopilotu
28. jun 2026.
Milan Antonijević: Umiveno lice naprednjaka
18. jun 2026.
Još uvek nema komentara.