Vučićevi šaptači: Strani plaćenici sa državnom dozvolom
Godinama slušamo istu priču. Studente finansiraju stranci. Nevladine organizacije rade za strane interese. Protesti se organizuju iz ambasada. „Obojena revolucija“ samo što nije počela.Ali je naš br 1 već pobedio. U gotovo svakom većem političkom obraćanju predsednika Aleksandra Vučića pojavi se neka nova verzija iste pripovetke, neko spolja pokušava da sruši Srbiju.
A onda se ispostavi da jedan od najbližih ljudi u njegovom okruženju već više od decenije nije iz Srbije. Nije student. Nije aktivista. Nije opozicionar. Nije čak ni državljanin Srbije. Samo nemački savetnik. I to ne bilo kakav.
Istraživanje BIRN-a otvorilo je pitanje koje u Srbiji godinama gotovo da niko nije postavljao, ko je zapravo Jerg Heskens i kakvu ulogu ima u kreiranju politike predsednika Srbije? Prema navodima BIRN-a, Heskens godinama radi uz Aleksandra Vučića, učestvuje na važnim sastancima, ima uticaj na ekonomske i političke procese, a njegovo angažovanje finansirala je nemačka država kroz razvojnu organizaciju GIZ. Upravo u periodu kada se intenziviraju razgovori o litijumu i projektu Jadar, njegova uloga postaje još zanimljivija.
Sam Heskens tvrdi da nije savetovao predsednika o litijumu, niti učestvovao u pregovorima sa kompanijom Rio Tinto. Međutim, dokumenta do kojih je došao BIRN pokazuju da je bio prisutan na sastancima i uključen u procese koji su prethodili političkom dogovoru Srbije i Nemačke oko strateških sirovina. BIRN navodi da se njegovo ime pojavljuje u dokumentaciji koja se odnosi na koordinaciju tih aktivnosti.
To je bilo dovoljno da se otvori pitanje koje prevazilazi jednu biografiju. Ko zapravo savetuje predsednika Srbije?
I zašto je problem kada strani državljanin razgovara sa studentima, ali nije problem kada godinama sedi praktično u predsedničkom kabinetu?
Politika dvostrukih aršina
Predsednik gotovo svakodnevno upozorava na „strani faktor“. Svaka pobuna građana, svaki protest, svaka kritika vlasti vrlo brzo dobije međunarodnu dimenziju. Nekada su to zapadne ambasade, nekada fondacije, nekada Evropska unija, a poslednjih meseci gotovo isključivo „obojena revolucija“.
Ako se dosledno prati ta logika, onda bi prvi čovek koga bi javnost morala da upozna bio upravo Heskens. Ako je problem strani uticaj, teško je pronaći direktniji oblik uticaja od čoveka koji više od deset godina svakodnevno savetuje predsednika države.
Nije sporno da države angažuju strane stručnjake. To rade mnoge vlade širom sveta. Sporno postaje kada se isti kriterijumi primenjuju samo na političke protivnike.
Ako je razgovor studenata sa evropskim zvaničnicima dokaz zavere, kako se onda zove trinaest godina rada nemačkog savetnika u samom vrhu vlasti?
Jednostavno. „Moj Švaba“, kako mu tepa predsednik. A ako je njegov, onda mora biti i naš. Samo što ga javno slabo viđamo. A i ne znamo baš šta radi. Ali je „naš“, reko predsednik.
Nije Heskens prvi, a nije bio ni jedini savetnik broja jedan
Vučić je tokom godina oko sebe okupio čitavu međunarodnu savetničku reprezentaciju.
Najpoznatiji među njima svakako je bio Toni Bler.
Čovek koji je kao britanski premijer bio jedan od ključnih zagovornika NATO bombardovanja SRJ 1999. godine kasnije je, preko svoje organizacije, postao savetnik Vlade Srbije. Njegov tim radio je sa Vučićevim kabinetom na reformi administracije, komunikaciji i međunarodnom pozicioniranju Srbije.
Političar koji je godinama gradio karijeru na kritikama NATO-a i bombardovanja angažovao je upravo jednog od ljudi koji je bombardovanje javno branio kao ispravnu odluku.
Bler se nikada nije odrekao tog stava. Više puta je izjavio da smatra da je intervencija bila opravdana. U domaćoj politici to, međutim, nikada nije predstavljeno kao strani uticaj.
Naprotiv.
Predstavljeno je kao državni interes. Kakav, nikad nismo saznali.
Kada je stranac dobar, a kada loš?
Nisu, možda, preterano bitni Jerg Heskens i Toni Bler. Reč je o kriterijumima.
Vlast godinama insistira da su strani uticaji opasni samo kada ne kontroliše njihove aktere.
Kada studenti razgovaraju sa evropskim parlamentarcima, to je izdaja.
Kada nevladina organizacija dobije grant automatski postaju strani plaćenici.
Kada novinari sarađuju sa međunarodnim fondacijama, ruše državu.
Ali kada nemački savetnik godinama učestvuje u radu predsedničkog kabineta, kada britanski premijer koji je podržao bombardovanje savetuje Vladu Srbije ili kada strani konsultanti oblikuju političku komunikaciju vlasti, onda se to naziva modernizacijom, reformama ili međunarodnom saradnjom.
Dakle, nije problem stranac.
Problem je ko ga je doveo.
Litijum kao završni test
Zato priča o Heskensu dolazi baš u trenutku kada vlast ponovo otvara pitanje litijuma.
Godinu dana nakon velikih protesta, tema Jadra ponovo se vraća u politički fokus.
Upravo tada javnost saznaje više detalja o čoveku koji je godinama bio praktično nevidljiv, a nalazio se veoma blizu centra odlučivanja.
Sindikat Solidarnost zato traži objavljivanje kompletne dokumentacije o njegovom angažmanu, dok deo opozicije traži odgovore nemačke vlade da li je i pod kojim uslovima finansirala savetnika predsednika Srbije. Novinari Dojče velea ocenjuju da je zbog tih pitanja potrebno potpuno razjasniti okolnosti njegovog rada kako bi se otklonile sve sumnje.
To su legitimna pitanja.
Baš kao što je legitimno pitati ko savetuje predsednika države i čiji interes pri tome zastupa.
Možda je najveća ironija cele priče upravo u tome što predsednik Srbije poslednjih godina gotovo svakodnevno govori o nevidljivim stranim centrima moći.
A ispostavlja se da jedan od najvidljivijih stranih uticaja možda nikada nije ni bio sakriven.
Sedeo je na Andrićevom vencu.
Imao je pristup najvažnijim sastancima.
Prisustvovao razgovorima o strateškim projektima.
I bio toliko neupadljiv da se javnost tek posle trinaest godina zapitala ko je zapravo čovek koji predsedniku šapuće na uvo.
Možda zato u Srbiji više ni nije važno da li je neko strani savetnik.
Važno je samo čiji je.
Strani plaćenici nisu problem sve dok imaju propusnicu za kabinet predsednika.
Još uvek nema komentara.