Postoji jedan trenutak u kome čovek shvati da više ne živi u državi, nego u televizijskom programu. Ne znam tačno kada se to dogodilo. Možda onog trenutka kada je Informer prenosio miting SNS kao da Srbija upravo sleće na Mesec. Ili kada je MUP saopštio da je ispred Skupštine bilo 207.000 ljudi, dok je Arhiv javnih skupova izbrojao oko 32.500.
Razlika? Sitnica. Samo 174.500 ljudi. Otprilike jedan Kragujevac. Nije važno šta vidiš. Važno je šta ti kažu da vidiš.
Ako ti se učinilo da je trg poluprazan, nisi dovoljno patriota. Ako si primetio da autobusi dolaze iz svih krajeva Srbije, to nije organizovani prevoz nego spontana migracija ljubavi.
Ako vidiš gomilu smeća posle skupa, to nije smeće. To je dokaz masovne podrške.
Ako primetiš da je pola ljudi u istim majicama i identičnim šeširićima, to nije uniformisanost. To je modni izraz slobodnih građana.
Dobrodošli u Srbiju 2026. Državu u kojoj je realnost samo jedna od mogućih verzija događaja.
Posebno interesantan bio je dečji luna-park ispred Skupštine. Naduvani dvorci. Miki Maus. Mini Maus. Pepa Prase. Luiđi. Snežana. Betmen.
Cela Diznijeva delegacija.
Jedino…dece nije bilo. Kao da je neko otvorio vrtić u tri ujutru.
Junaci iz crtanih filmova stajali su na skoro 40 stepeni u hladu u debelim kostimima i čekali mališane kojih gotovo da nije ni bilo, dok oko njih prolaze umorni ljudi dovučeni autobusima sa službenim zadatkom da budu spontani.
Postoji nešto beskrajno tužno u tom prizoru. I beskrajno smešno.
A onda su na scenu istrčavaju roboti. Milutin i Dragutin. Mašine koje kao igraju Moravac.
Ne znam ko je procenio da je upravo to politička poruka koju Srbija čeka. Ali svaka čast tom čoveku.
Ništa bolje ne opisuje našu političku stvarnost od robota koji igraju folklor.
Gledam ih i razmišljam kako bi taj isti Moravac izgledao kada bi mu se pridružio predsednik. Onako prirodno. Sa urođenom gracioznošću čoveka koji se kreće kao da ga je projektovao biro za izgradnju betonskih mostova. Ne bi to bio ples. To bi bila građevinska dozvola. Izdata u SNS opštini.
Muzički deo programa zaslužuje posebnu zahvalnicu. Retko gde možete čuti toliko pevača koji zvuče kao da bi radije bili bilo gde drugo. Vesna Zmijanac peva. Publika klima. Voditelji ushićeni. Informer urla.
Sve izgleda kao prenos finala Svetskog prvenstva. Samo što lopte nema. A ni golova. Samo dramatičnih najava.
„ISTORIJSKI DAN!“
„NEVIĐEN SPEKTAKL!“
„SRBIJA NIKAD JAČA!“
Posle deset minuta čovek očekuje da se u kadar uključi NASA sa potvrdom da je Srbija upravo kolonizovala Mars.
Posebna disciplina bila je deljenje rekvizita. Majice. Šeširi. Sokovi. Smoki. Voda.
Kao da država organizuje najveću promociju supermarketa u regionu. Ljudi se otimaju za kese. Za flašice. Za majice. Neko će sutra možda reći da je to bila logistika. Više liči na rasprodaju dostojanstva.
Naravno, internet je uradio ono što internet radi najbolje. Počinju da kruže AI fotografije. Na jednoj se reka uliva u Bulevar kralja Aleksandra. Nestaje Crkva Svetog Marka. Potopila je reka. A i malo je blam da bude na lažnoj fotki.
Na trećoj masa izgleda kao da se pola Balkana slilo u Beograd. Te fotografije nisu mnogo smešnije od onoga što smo gledali u prenosu uživo.
Kad stvarnost postane dovoljno apsurdna, satira ostaje bez posla.
Posle svega ostadoše dve stvari. Prva je gomila đubreta. Čaše. Kese. Papiri. Plastika. Patriotski otpad.
Druga je pitanje brojeva. Na studentskim protestima vlast redovno objašnjava kako ljudi nema. Da kamera vara. Da ugao pravi iluziju. Da su slike lažne. Da je pola učesnika otišlo na burek.
Ovoga puta matematika je dobila novi oblik. Odjednom kamera više ne laže. Odjednom svaki ugao dodaje desetine hiljada ljudi.
Odjednom je 32.500 postalo 207.000. Nije to procena. To je književni pravac. Magični realizam MUP-a.
Predsednik je održao govor. Ponovo obećao. Ponovo upozorio. Ponovo objasnio da Srbija nikada nije bila jača. To slušamo toliko dugo da čovek počinje da se pita da li živimo u reprizi.
I svaki put kada pomislite da je scenarista konačno ostao bez ideja…
…na binu izađu roboti i odigraju Moravac.
U Srbiji više nije važno šta se dogodilo. Važno je kako je prenošeno. Ne verujte svojim očima. One su sklone greškama. Verujte televizoru. AI fotografijama.
One nikada ne vide manje ljudi nego što treba. Samo više. Mnogo više. U ovoj zemlji, kao i u svakom dobrom rijalitiju, pobednik nije onaj ko ima najviše glasova.
Već onaj ko ima režiju.
Još uvek nema komentara.