Ko god ovih dana pokuša da shvati ko će sa kim na izbore, velike su šanse je da se izgubi već kod druge kolone. Građanska opozicija pregovara sa građanskom opozicijom, studenti razgovaraju sa studentima, opozicija razgovara sa studentima, deo opozicije razgovara sam sa sobom, a građani pokušavaju da shvate da li će na kraju glasati za promenu ili za još jednu epizodu domaćeg izbornog serijala „Bolji život u Beloj lađi.“
Za to vreme Aleksandar Vučić nema taj problem. On je odavno u kampanji. Kao i prošle godine. I pretprošle. I svih prethodnih trinaest godina.
Kod njega izborna kampanja ne počinje raspisivanjem izbora. Ona traje neprekidno. Samo se menjaju scenografija. Jednog dana otvara fabriku, drugog put, trećeg deli ključeve stanova, četvrtog povećava plate i penzije, petog obilazi gradilišta, šestog otvara portal „Ko si bre ti“, sedmog najavljuje ostavku, osmog premijersku kandidaturu, devetog objašnjava kako država nikada nije bila uspešnija. Desetog ponovo kreće kampanja. Nikada ne staje.
Najava da će uskoro napustiti mesto predsednika nagoveštava da se sprema za povratak u Nemanjinu 11, na mesto premijera. Formalno će promeniti funkciju, ali teško da će promeniti način vladanja. U Srbiji se, odavno, ne glasa za institucije nego za jednog čoveka. Funkcije dolaze i prolaze, ali centar moći ostaje na istom JMBG broju.
I dok se on već ponaša kao da su izbori sutra, opozicija se još bavi pitanjem koliko će biti kolona. Jedna? Dve? Tri? Po starom srpskom običaju, taman toliko da svako bude lider svoje male političke republike.
Najnovija istraživanja pokazuju da studentska lista ima ozbiljan potencijal i da raste, dok deo opozicionih stranaka pojedinačno balansira oko cenzusa. Istovremeno, razgovara se i o različitim blokovima. Građanskom, desnom, lokalnim pokretima, studentskoj listi. Protiv političkog sistema koji je maksimalno centralizovan, opozicija odgovara maksimalnom fragmentacijom.
E, to više nije samo politika, već i ozbiljna matematika.
U Dontovom izbornom sistemu svaka lista koja ostane ispod cenzusa praktično poklanja mandate pobedniku. Svaka nepotrebna podela smanjuje šansu da se vlast ozbiljno ugrozi. Svaka javna svađa opozicionih lidera postaje besplatan predizborni spot za SNS.
A prošlost nas je tome već naučila.
Godine 2000. niko u Demokratskoj opoziciji Srbije nije mislio isto. Nisu imali iste ideologije, iste ambicije, niti su jedni drugima bili omiljeno društvo za vikend. Ali su razumeli ono što je danas, izgleda, najteže razumeti, autoritarna vlast se ne pobeđuje takmičenjem sujeta.
Prvo se osvaja država. Posle se vode političke rasprave. DOS nije pobedio zato što su se svi voleli. Pobedio je zato što su, bar u tom trenutku, shvatali da postoji cilj važniji od ličnih razlika.
Zato je imao jednog predsedničkog kandidata. Ne savršenog. Nego zajedničkog.
Danas opozicija ponovo stoji pred gotovo istim ispitom, samo u mnogo težim okolnostima. Vlast kontroliše najveći deo nacionalnih medija, raspolaže gotovo neograničenim državnim resursima, određuje dnevni red i uspeva da svaku temu pretvori u priču o Aleksandru Vučiću.
Čovek je uspeo da uđe u svaku vest. Kada bi mogao, otvorio bi i Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ili bar, da su ga pustili u neku VIP ložu. Da time počne Dnevnik, a da Informer izađe sa „ozbiljnom“ činjenicom da je ta loža specijalno izgrađena zbog Vučića. Budući sportski košarkaški trener ne dozvoljava da ni u sportu ne bude glavni. Uostalom, Đoković je „propali“ teniser. Manje bi „propao“ da je istrčao na teren u Ćacilendu, nego na Vimbldonu.
Reprezentacija pobedi, zaslužna je država. Izgubi, svi su drugi krivi. Igra se neko svetsko finale, ne gine nam neko vanredno obraćanje naciji tik pred prenos. Uvek se ima nešto važno za saopštiti. Roditeljskim tonom. Malo grdnje, malo hvalisanja.
Ništa ne sme da bude gledanije od predsednika. Ni Mundijal. Ni studenti. Ni izbori. Ni sama država.
U međuvremenu, studenti su uradili ono što političke stranke godinama nisu uspele. Probudili su energiju u društvu, vratili nadu i pokazali da strah nije nepobediv. Ipak, energija sama po sebi nije dovoljna. Za pobedu su potrebni organizacija, kontrolori na biračkim mestima, ozbiljna infrastruktura, pravni timovi, ljudi na terenu i jasna politička strategija. Zato bi najveća greška bila da se studentska energija i opoziciona infrastruktura međusobno potroše umesto da se spoje.
Možda jedinstvena parlamentarna lista zaista nije moguća. Možda su ideološke razlike prevelike. Predsednički izbori su druga priča. Tu nema deset pobednika. Postoji samo jedan.
I upravo zato bi jedan zajednički predsednički kandidat mogao da bude mnogo važniji od pet odličnih pojedinačnih kandidata. Ne mora to biti najglasniji čovek u opoziciji. Ne mora biti ni lider najveće stranke. Dovoljno je da bude kandidat oko koga će moći da stanu studenti, opozicione partije, lokalni pokreti, javne ličnosti i svi oni građani koji žele promenu, ali ne žele još jednu predstavu ega.
Građani neće glasati za savršenu opoziciju. Glasaće za mogućnost da se vlast prvi put posle mnogo godina ozbiljno ugrozi.
Opozicija već godinama pokušava da pobedi čoveka koji nikada nije sam, iako na svim fotografijama izgleda da jeste.
Istorija je već jednom pokazala da autoritarni režimi najviše vole razjedinjenu opoziciju. Nije ni bitno koliko kolona može da pobedi Vučića. Bitan je cilj,
Odgovor bi trebalo da daju birači. Samo što će ovoga puta glasati ne samo za vlast ili protiv vlasti, već i za to da li je opozicija konačno naučila lekciju staru četvrt veka. Najveće političke bitke se ne dobijaju tako što svako vuče na svoju stranu, već tako što svi guraju u istom pravcu. Što je posle svega viđenog pomalo i upitno, zar ne?!
Tanko: Studenti će pobediti kada pobede i građani
04. jul 2026.
Ko ste, bre, vi?
01. jul 2026.
Još uvek nema komentara.