Univerzitet na poternici
Još uvek u nas ima institucija u kojima se direktor ne bira telefonskim pozivom iz centrale, u kojima se neposlušnost ne rešava promenom sistematizacije i u kojima partijska knjižica nije obavezna literatura za ispitni rok. Univerzitet u Beogradu. I to ga redovno dovodi na nišan vlasti.
Poslednjih meseci pritisak postaje otvoren. Profesori ostaju bez dela plata, stižu inspekcije, predstavnici vlasti pozivaju buduće brucoše da razmisle da li da upisuju „blokaderske“ fakultete, policija ulazi u Rektorat, a rektor Vladan Đokić postaje jedna od omiljenih meta vlasti i njoj naklonjenih medija.
Nanovije je da su rektor i dvojica prorektora ostali i bez funkcija u državnim institucijama. Vlada je Đokića i prorektora Nebojšu Bojovića razrešila članstva u Upravnom odboru Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije, a prorektora Dejana Filipovića iz Upravnog odbora Agencije za prostorno planiranje i urbanizam. Javnosti nisu ponuđena stručna obrazloženja koja bi objasnila tajming ovih smena.
Moguće je, naravno, poverovati da je sve slučajnost.
Kao što je moguće poverovati da je slučajnost što se napadi na Đokića pojačavaju upravo kada on više ne krije da su ga studenti pitali da bude na njihovoj izbornoj listi i da je odgovorio potvrdno. Rektor je rekao da bi prihvatio kandidaturu ukoliko studenti procene da može da pomogne, ali i podržao njihovu odluku da imena ne objavljuju pre raspisivanja izbora.
Vlast je, međutim, protivkandidata već proglasila.
Predsednik SNS Miloš Vučević poručio je da je izbor „Vladan Đokić ili Aleksandar Vučić“. Izbori nisu raspisani, studentska lista nije objavljena, ali kampanja očigledno nema nameru da čeka takve administrativne sitnice.
Lista koju je pametnije ne pokazivati
Studenti mesecima odbijaju da objave imena ljudi koje nameravaju da kandiduju. Kada su mediji bliski vlasti objavljivali navodne spiskove, studenti su to nazivali pokušajem targetiranja i diskreditacije potencijalnih kandidata. Razlog nije teško razumeti.
Objaviti kandidata mesecima pre izbora značilo bi ostaviti dovoljno vremena da mu se pretraže biografija, posao, porodica, stari statusi, komšije, kumovi, poreske prijave i fotografije sa letovanja. A ako ničega nema, uvek se nešto može upitati i insinuirati u naslovu.
Đokić je praktično pokazna vežba šta čeka onoga ko iz sveta profesije zakorači prema političkoj alternativi. Od trenutka kada je Univerzitet stao uz studentske proteste, rektor više nije samo rektor. U jeziku vlasti postao je politički protivnik.
Autonomija važi dok ne počne da smeta
Ustav Srbije garantuje autonomiju univerziteta, a Zakon o visokom obrazovanju propisuje nepovredivost akademskog prostora i ograničava ulazak policije bez dozvole nadležnog organa ustanove.
A onda je policija ušla u Rektorat.
Đokić je tvrdio da su pripadnici UKP 31. marta ušli bez prethodne najave i jasnog pravnog obrazloženja, zaplenili računare i opremu i pretresali kancelarije. Deo akademske zajednice ocenio je da je time narušena autonomija Univerziteta.
Slika policije u Rektoratu je politički važnija od svega što je tamo pronađeno. Poruka je da za vlast ne postoje nedodirljivi prostori. Univerzitet je tokom studentskih protesta postao nešto što je vlast godinama uspešno uklanjala iz drugih delova društva, institucija sa sopstvenim autoritetom.
I, još teže po vlast, građani joj veruju.
Kazna kroz novčanik
Pritisak nije ostao na televizijskim izjavama.
U jeku blokada Vlada je promenila uredbu kojom se vrednuje rad univerzitetskih nastavnika, 35 sati nedeljno vezano je za nastavu, a samo pet za naučnoistraživački rad. U vreme kada nastave zbog blokada nije bilo, to je značilo da profesori mogu ostati na svega 12,5 odsto zarade.
Profesori više fakulteta pokrenuli su pred Ustavnim sudom inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti uredbe, tvrdeći da zadire i u autonomiju univerziteta i akademske slobode.
Dakle, država naučnoistraživački rad profesora vrednuje sa pet sati nedeljno, a onda se čudi rezultatima nauke.
Što nas dovodi do Šangaja.
Šangajska lista kao politička batina
Univerzitet u Beogradu ove godine pada iz grupe od 401. do 500. mesta u grupu od 501. do 600. najboljih univerziteta sveta.
Za vlast i deo njoj naklonjenih medija krivac je pronađen rekordnom brzinom, Blokade, studenti i rektor.
Ipak, Šangajska lista ne funkcioniše kao dnevnik u osnovnoj školi, pa da Univerzitet dobije neopravdani čas zato što studenti nisu bili na predavanju.
ARWU rangiranje zasniva se na Nobelovim nagradama i Fildsovim medaljama bivših studenata i zaposlenih, visoko citiranim istraživačima, radovima u Nature i Science, naučnim radovima indeksiranim u međunarodnim bazama i akademskom učinku po zaposlenom.
Nigde među kriterijumima nema „broj dana studentske blokade“. Nema ni „broj političkih izjava rektora“.
Pad se zato ne može ozbiljno objasniti formulom „studenti blokirali fakultete, Univerzitet pao“. Naučna produkcija i citiranost grade se godinama.
To ne znači da dugotrajne blokade ne mogu da nanesu štetu Univerzitetu. Mogu. Ali ako razgovaramo o odgovornosti za Šangajsku listu, onda razgovor ne može da stane na studentima. Mora da obuhvati i državu.
Koliko Srbija ulaže u nauku? Koliko mladih istraživača može da živi od tog posla? Kakva je oprema laboratorija? Koliko profesora i mladih naučnika odlazi u inostranstvo? Koliko novca postoji za međunarodne projekte i ozbiljna višegodišnja istraživanja?
I kako se na naučnu produkciju odražava odluka države da naučnoistraživački deo rada univerzitetskog profesora svede na pet sati nedeljno?
Pritom, slika Beogradskog univerziteta nije baš ona koju nude tabloidi. Samo dva meseca pre Šangajske liste, na rangiranju Global 2000 za 2026. godinu UB je bio 393. među 21.291 univerzitetom, među 1,9 odsto najboljih na svetu.
Ako vlast želi zasluge kada Univerzitet napreduje, teško može da se proglasi nenadležnom kada nazaduje.
Državni univerzitet kao problem
Paralelno sa sukobom sa državnim univerzitetima stizale su ideje o novim fakultetima i stranim univerzitetima, kao i pozivi maturantima da ne upisuju „blokaderske“ fakultete.
Teško je pri tome zaboraviti odnos ove vlasti prema diplomama.
Srbija je već gledala afere u kojima su diplome i doktorati visokih funkcionera ozbiljno osporavani. Senat Univerziteta u Beogradu svojevremeno je poništio doktorat Siniše Malog zbog plagijata, dok su diplomu i doktorat Nebojše Stefanovića sa Megatrenda godinama pratila pitanja o načinu na koji su stečeni.
Zato priča o promociji privatnih alternativa dobija ironičan ton. Univerzitet koji proverava plagijat ministra postaje problem. Univerzitet na kojem se diploma ne dobija političkom preporukom postaje elitistički. Univerzitet čiji studenti postavljaju pitanja postaje „blokaderski“.
A rektor koji ne pristaje da disciplinuje te studente postaje političar.
Poslednja neposlušna institucija
Suština sukoba zato odavno nije u tome da li je Vladan Đokić dobar rektor. Nije čak ni u tome da li će njegovo ime zaista biti na studentskoj listi, već može li u Srbiji da opstane velika državna institucija čije rukovodstvo ne duguje funkciju političkoj vlasti.
Univerzitet u Beogradu nije idealan. Ima svoje klanove, sujetu, sporost, unutrašnje obračune i probleme koje je godinama odlagao. Međutim, upravo činjenica da o njegovom rektoru ne odlučuje politička centrala čini ga danas važnijim nego što bi jedan univerzitet u normalnoj državi trebalo da bude.
Zato i pokušaji promene pravila izbora rektora izazivaju političku buru. Kada je Senat predložio da kandidat mora dobiti većinu glasova tog tela pre nego što ode pred Savet Univerziteta, Ministarstvo prosvete najavilo je vanredni inspekcijski nadzor. Predstavnici Univerziteta tvrdili su da je cilj izmene upravo zaštita od spoljnog političkog uticaja.
U međuvremenu Aleksandar Vučić radi ono što radi gotovo neprekidno. Obilazi Srbiju, govori o budućnosti, protivnicima, studentima i izborima koji još nisu raspisani.
Formalno, kampanje nema. Praktično, nedostaju još samo glasački listići. Studenti svoju listu kriju upravo zato što su dobro naučili kako sistem funkcioniše. Kandidat koji se prerano pojavi ne dobija prvo priliku da predstavi program, nego da preživi naslovne strane.
Vladan Đokić je tu fazu već prošao. Smenjuju ga iz državnih tela, politički lideri predstavljaju kao protivnika Aleksandra Vučića, tabloidi optužuju za propast Univerziteta, a njegova kandidatura još nije ni zvanično potvrđena.
Napad na Univerzitet nije dokaz njegove slabosti, upravo suprotno.
Tamo gde je vlast proširila politički uticaj na veliki deo institucija, Beogradski univerzitet ostaje jedno od retkih mesta na kojem komanda odozgo još nema garantovan prolaz. Zato danas nije dovoljno da Univerzitet bude dobar, mora biti poslušan.
Pošto očigledno neće, ostaje da mu se objasni ko finansira plate, ko šalje inspekcije, ko postavlja članove upravnih odbora i ko može da ga proglasi krivim čak i za Šangaj.
Sve dok ne nauči najvažniju lekciju koju vlast neprestano ponavlja na razne načine.
Autonomija je dobra, dok je ne upotrebiš.
Još uvek nema komentara.