Naučnici: Ozempik možda deluje potpuno drugačije nego što se mislilo
Popularni lekovi za mršavljenje na bazi semaglutida, kao što su Ozempic i Wegovy, mogli bi da deluju na složeniji način nego što se do sada pretpostavljalo. Iako se njihov učinak uglavnom pripisuje smanjenju apetita, novo istraživanje na miševima upućuje na to da dugoročni gubitak kilograma ne zavisi samo od suzbijanja gladi, piše Science Alert.
Neočekivana uloga „neurona gladi“
Studija objavljena u časopisu PNAS otkriva da moždane ćelije poznate kao „neuroni gladi“ moraju da ostanu funkcionalne kako bi semaglutid postigao puni učinak na smanjenje telesne težine. Taj se nalaz na prvi pogled čini protivrečnim, jer postavlja pitanje zašto bi lek za mršavljenje zavisi od ćelija koje podstiču glad, prenosi Indeks.
Više od samog osećaja gladi
U sklopu studije, Mateus d’Avila sa Univerziteta Jejl i njegove kolege proučavali su moždane ćelije koje regulišu energetsku ravnotežu tela. Ti neuroni, naučno poznati kao AgRP neuroni, aktiviraju se kada telu nedostaje energije.
„AgRP neuroni često se opisuju samo kao ‘neuroni gladi’, ali to je preveliko pojednostavljenje“, objasnio je d’Avila. „Raniji radovi našeg laboratorija, kao i drugih timova, pokazali su da ti neuroni koordiniraju mnogo širi odgovor na energetski deficit. To uključuje i način na koji telo aktivira i troši pohranjenu energiju, poput masnih zaliha.“
Ključni eksperiment na miševima
Naučnici su s nekoliko metoda poremetili funkciju AgRP neurona kod ženki miševa, a zatim su im davali semaglutid. Taj lek oponaša prirodni hormon koji se oslobađa nakon obroka i mozgu signalizira sitost. Učinak mu je smanjenje apetita, usporavanje pražnjenja želuca i pomoć u regulaciji šećera u krvi.
Tokom tretmana, ženke miševa sa blokiranim „neuronima gladi“ i dalje su jele manje. Međutim, njihov metabolički odgovor bio je oslabljen i vratile su izgubljenu težinu u roku od 15 dana. Za razliku od njih, miševi sa funkcionalnim neuronima zadržali su nižu telesnu masu. Istraživače je najviše iznenadilo to što su miševi koji su vraćali kilograme i dalje unosili manje hrane, u nekim slučajevima čak i manje od kontrolne grupe. To je pokazalo da se kod ženki miševa puni učinak semaglutida ne može objasniti isključivo smanjenim unosom hrane. Kada AgRP neuroni nisu bili funkcionalni, smanjila se i sposobnost tela da koristi energiju iz masnih zaliha.
Potvrda mehanizma i ograničenja
Tim je nalaze potvrdio dodatnim eksperimentima. Pokazalo se da ometanje neurona gladi ili blokada puteva za korišćenje masnih zaliha slabi učinak leka na telesnu težinu. Naučnici su takođe uočili da dugotrajna terapija semaglutidom menja ćelijsku aktivnost, potrošnju energije i veze AgRP stanica sa drugim neuronima.
Ipak, studija ima i važna ograničenja. Eksperimenti su sprovedeni na miševima, a ne na ljudima, a najočitiji učinak zabeležen je kod ženki. Mužjaci u istim uslovima nisu pokazali jednake rezultate. Na ishod su uticali i ishrana i metoda korišćena za blokadu neurona.
„Ovo je pretklinička studija mehanizma delovanja i naši se rezultati zasada ne bi trebali koristiti kao smernica za uzimanje semaglutida ili drugih GLP-1 lekova kod ljudi“, naglasio je d’Avila.
Širi naučni kontekst
Istraživači nisu direktno upoređivali semaglutid sa starijim lekovima za suzbijanje apetita, stoga je prerano zaključiti da je otkriveni mehanizam razlog dugotrajnijeg učinka. Ranija istraživanja pomažu da se ovi neočekivani rezultati stave u kontekst.
Studija iz 2025. otkrila je da brzodelujući GLP-1 lekovi brzo blokiraju AgRP neurone, a jača blokada povezana je sa većim smanjenjem unosa hrane. Kada su naučnici veštački reaktivirali te neurone, životinjama se delimično vratio apetit.
Jedna druga studija na miševima identifikovala je zasebnu grupu neurona u moždanom stablu koji su ključni za učinak semaglutida na apetit i težinu, ali ne i za nuspojave poput mučnine.
Implikacije za buduće terapije
Nova studija ne osporava ranije nalaze o kratkoročnom uticaju na apetit. Ona umesto toga otkriva drugačiju ulogu AgRP neurona u dugotrajnom lečenju – njihova normalna funkcija pomogla je ženkama miševa da održe nižu težinu uprkos tome što je lek i dalje smanjivao unos hrane.
Biće potrebna dalja istraživanja kako bi se utvrdilo da li postoji sličan mehanizam i kod ljudi. Ako se nalazi potvrde, to bi moglo da objasni zašto pojedinci različito reaguju na lek i da otvori put razvoju efikasnijih terapija.
Još uvek nema komentara.