Milanović (Fiskalni savet) o jednokratnim pomoćima: Najvećim delom će morati da se poveća javni dug, koji će građani sutradan vraćati sa kamatom
Povećanje budžetskog deficita sa tri na 3,5 odsto znači i povećanje bruto potrebe za finansiranjem, koje će biti pokrivene zaduživanjem, rekao je za Insajder Marko Milanović iz Fiskalnog saveta, govoreći o novim jednokratnim davanjima građanima. Gostujući u emisiji „3D – Nova dimenzija dana“, Milanović je naveo da je u tehničkom smislu pitanje da li će jedan kredit moći da se poveže s tom merom ili ne, ali će dug nominalno biti veći u odnosu na prvobitni plan. Ističe i da jednokratne pomoći nemaju dugoročno pozitivan uticaj na rast.
“Mi nismo rekli da je svaka pomoć loša, nego smo pokrenuli dva važna pitanja. Ako imate jednokratnu pomoć od 100 milijardi dinara u jednoj godini, postavlja se pitanje da li je trenutak za to dobar i da li je način ili dizajn te mere dobar. Kad je reč o trenutku, iz ekonomskog ugla, privredni rast je vrlo blizak svom potencijalu. Štaviše, rebalansom budžeta je on podignut na 3,3 odsto. Dakle, vi nemate eksplicitnu ekonomsku urgenciju da podgrevate tu tražnju novom ekspanzijom od strane države, jer to vam može u krajnjoj liniji stvoriti pritisak na inflaciju”, navodi Milanović.
Kada je reč o dizajnu mera, objašnjava Milanović, ako je cilj bio targetiranje socijalno najugroženijih, onda bi optimalno bilo da se pomoć dala onima kojima je najpotrebnija.
“U tom smislu, imate sistem socijalnih karata, ili bar je najavljivano da ga imamo, koji je usklađen sa još, recimo, 50-ak registara: Poreska uprava, MUP i tako dalje, koji uzima u obzir materijalni status domaćinstva, ne samo konkretno lična primanja pojedinca. S tim se možda moglo sa manje sredstava targetirati više ljudi koji su u stvarnoj potrebi i sa većim pojedinačnim novcem. Ali, ovako tansferišete jednokratno svima, univerzalno, i onda se vraćamo na prvo pitanje – da li je to ekonomski opravdano, čak i kad u ovom trenutku imate mogućnosti da to uradite”, dodaje on.
Na pitanje kako objasniti građanima da ovo nije dobar potez na duge staze, Milanović odgovara:
“Vi praktično radite jedan transfer u smislu novca da bi se novac za tu pomoć isplatio. Najvećim delom će morati da se poveća javni dug, koji će građani sutradan vraćati sa kamatom. Najprostije rečeno, to je kao da nekog pitate da dobije sada nešto što će kasnije vraćati sa kamatom. Ako je u pitanju pomoć socijalno najugroženima, onda postoji bolja mera da se to uradi”.
Računica je vrlo jasna ekonomski, kaže Milanović, što je pokazivano u studijama i tokom i nakon pandemije.
„Jednokratne pomoći nemaju dugoročno pozitivan uticaj na rast“
“Te jednokratne pomoći nemaju dugoročno pozitivan uticaj na rast, vrlo je privremen i ograničen, eventualno na smanjenje siromaštva i nejednakosti”, predočava sagovornik Insajdera.
Dodaje i da se moglo ići užim ciljanjem, ukoliko je ideja bila da se interveniše na šok koji je neminovan, bilo energetski ili usled drugih turbulencija.
“Jer država već ima tehničke mogućnosti da to uradi, a ako nema, onda bi trebalo i da objasni zašto se opet ide na davanje svima, pogotovo što u računicu treba uzeti i novac koji će se vraćati kroz kamate i sredstva koja će biti pozajmljena”, ističe on.
Govoreći o tvrdnjama vlasti da se davanjem smanjuje uticaj globalne ekonomske i energetske neizvesnosti, te da se na ovaj način podstiču i privredni rast i potrošnja, Milanović kaže:
“Apropo uticaja na privredu – Srbija je mala, otvorena privreda sa velikim udelom uvoza. U ekonomiji postoje ti fiskalni multiplikatori, oni su vrlo mali kod tekuće potrošnje. Odnosno, jedan dinar neće se sav potrošiti privredi ovde, vi ćete čak zbog strukture naše privrede možda i više podstaći inostrani BDP, jer će se deo potrošiti na uvoz. Ta računica je vrlo jasna, samo je potrebno da se uzmu obe strane u obzir – ona koja se troši i proizvodna. Nije tekuća potrošnja jedini, a svakako ne i najbolji način da se pomogne privrednom rastu”.
Dodaje i da privrednom rastu u ovom trenutku verovatno i ne treba ta vrsta pomoći, jer je “rast već malo povećan u odnosu na početak i blizak potencijalu Srbije”. Jedini način na koji on može da raste je, navodi Milanović, kroz strukturne reforme i promenu modela rasta.
“Dosta je kompleksnija priča da povećate potencijalni rast dugoročno. Sve kratkoročne mere na kraju iščezavaju vrlo brzo”, ukazuje sagovornik Insajdera.
Upitan da li će jednokratne mere bar privremeno pojedinačno građnima doneti boljitak, Milanović odgovara da je vrlo moguće da će efekta biti u nekom kratkom roku.
“Ali opet se vraćamo na pitanje da li je to bila optimalna mera u ovom trenutku”, kaže on.
Upitan koliko ima istine u navodima da su podela novca iz budžeta dokaz snage i stabilnosti javnih finansija, Milanović odgovara da u najširoj slici ni Fiskalni savet nije osporavao stabilnost budžeta ili likvidnost.
“Naš javni dug, čak i sa ovim novim merama, biće ispod 45 odsto društvenog proizvoda. To je vrlo prihvatljiva mera za Srbiju i to je nesporno. Ono što smo osporili je, ako već imate ekonomsku situaciju u kojoj nije toliko nužno na taj način praviti fiskalnu ekspanziju, pitanje kvaliteta te fiskalne politike – da li je moglo drugačije da se rasporedi nekim drugim dizajnom mera, iako se gađa socijalna kategorija, a takođe i neki drugi reformski procesi koje je država pokrenula, recimo, po pitanju zaštite energetski ugroženih domaćinstava. Recimo, ti programi ostaju isti u budžetu, možda je to moglo da se pojača, ali i neki drugi započeti programi, pa makar i privremeno, dekarbonizacije ili obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti, zaštite od poplava i tako dalje”, navodi on.
Postojao je čitav sijaset mera kao mogućnost – što se nije uradilo, kaže Milanović, premda dodaje i da “ne osporava da čak i sa ovim jednokratnim budžet u dugoročnom smislu nije ugrožen”. Na pitanje da li je svaka jednokratna pomoć zapravo priznanje države da građani teško žive, Milanović odgovara:
“Nije nužno priznanje zato što postoje objektivne ekonomske okolnosti da instrumentom jednokratne pomoći dajete stanovništvu. Recimo, baš ova energetska situacija ili turbulencije geopolitičke. Ali se onda postavlja pitanje da li ćete i kako gađati onaj deo stanovništva koji je u najvećoj potrebi, ako vam je to već opravdanje”.
„Rebalans budžeta nije samo pitanje formalnosti, već ekonomske suštine koju te politike donose“
Na pitanje koje sve sumnje otvara to što se, prema oceni Fiskalnog saveta, rebalans budžeta usvaja uz nedovoljnu transparentnost i kratke rokove, Milanović odgovara:
“Rebalans se često ovde smatra nekom administrativnom formalnošću, što u osnovi nije. To je dokument kojim vlada traži odobrenje Narodne skupštine da promeni prvobitni plan koji je Narodna skupština izglasala. Vrlo je važan dokument, a u kontekstu Srbije dobija na još većoj važnosti, jer najčešće je rebalans de facto novi budžet. Tu nema prekrajanja nekih tehničkih korekcija ili nečeg što je propušteno da se budžetira prvi put, nego de facto nove mere, koje najčešće idu ad hoc, uglavnom bez javnih rasprava i promene strateških dokumenata. To stavlja dodatni akcenat na potrebu da se i njemu posveti dovoljno vremena, pažnje i budžetskih procedura. Nije samo pitanje formalnosti, nego ekonomske suštine koju te politike donose. U tom smislu, par ključnih nedostataka na koje smo i ovog puta ukazali, osim rokova, jesu činjenice da sada znamo, nakon rebalansa, koliko je tačno na koje programe potrošeno, ali ne i zašto su ti planovi toliko jako korigovani u odnosu na inicijalne limite za trošenje. I, potrebno je da se objasne i pozitivna odstupanja, u smislu ako je nešto manje potrošeno, da li je to ušteda ili niste realizovali vašu investiciju”.
S druge strane, dodaje on, sva premašivanja plana zaslužuju da budu objašnjena, jer su u pitanju velike količine novca, te poreski obveznici zaslužuju da znaju te informacije.
“I treća stvar, takođe vrlo bitna, jeste institut tekuće budžetske rezerve. To je nešto što Fiskalni savet već godinama unazad prati i radi se o ozbiljnoj sumi novca veličine od preko 90 milijardi dinara, baš u toj 2025. godini je prošlo kroz budžetsku rezervu bez odobrenja Narodne skupštine. To trošenje odobrava vlada svojim rešenjima, ona uzima sa programa koji nisu potrošeni i daje na neke druge, to je ozbiljan novac koji se troši de facto skoro do zakonskog limita sada, a ranije je bilo i godina kada je prebacivan zakonski limit. Takve stvari pružaju, s jedne strane, mogućnost da reagujete na šokove, ali kada donosite de facto nove politike ili u taj neki netransparentan mehanizam izvezete regularne resorne politike, to zaslužuje da bude bolje objašnjeno i da se o tome povede računa u smislu iznosa, ali i intenziteta trošenja tokom godine”, ističe on.
Na pitanje da li u Fiskalnom savetu znaju na šta se troše te budžetske rezerve, Milanović odgovara da većina trošenja u pojedinačnom smislu na kraju bude poznata u završnom računu, jer postoji velika tabela koja “sada sve bolje obuhvata te transakcije”. Međutim, dodaje on, postoje određene nejasnoće.
“One se račvaju na više različitih modaliteta. Jedan od njih je što, prosto, nekad imate prebacivanje koje vidite gde i kome idu, ali ne znate na šta tačno. Vi vidite možda budžetskog korisnika, ali ne znate koja je krajnja namena ili koji su kriterijumi zbog kojih su baš njima dati, a ne drugima. Druga dimenzija je što svake godine vidimo jedno poverljivo ili strogo poverljivo trošenje koje se javlja. Tu već nemamo mogućnost da saznamo maltene ni ove detalje koje smo kod prve grupe mogli. U tom smislu postoji mogućnost da se unapredi taj kanal transparentnosti”, ističe Milanović.
Govoreći o izložbi EXPO, Milanović je rekao da će pitanje dugoročne isplativosti zavisiti od šta će nakon njenog završetka biti sa sadržajima i infrastrukturom koja je napravljena da bi pomogla ili podstakla njeno održavanje.
“Tu mislimo i na linijsku infrastrukturu i sajamske objekte. Dodatni fenomen je što se ti planovi i investicije koriguju u hodu, najčešće dovode do rasta planiranih troškova i onda je sada vrlo bitno kako ćete na kraju izvesti to, sa tom troškovnom komponentom – da li će prebaciti planirane iznose, a ima indicije da hoće i kako ćete meriti efekte kada se ona završi. Ostaje da se vidi, ali ta priča će definitivno morati da se isprati u krajnjoj liniji, kad vidimo sve troškove koje je zahtevala”, zaključuje Milanović za Insajder.
Još uvek nema komentara.