SPS između Ružića i Vučića: Preživeli Miloševića, da li će Dačića?
Isključenje Branka Ružića, njegova ostavka na poslaničko mesto i pobuna dela funkcionera nisu još raskol SPS-a. Ipak, jesu dokaz da je dugogodišnji brak sa naprednjacima stigao do tačke u kojoj socijalisti moraju da biraju hoće li sačuvati stranku ili funkcije.
Branko Ružić nije dobrovoljno napustio SPS, izbačen je posle više od 30 godina članstva, a zatim je vratio poslanički mandat. Taj redosled je važan, jer pokazuje da nije reč o unapred pripremljenom političkom razvodu, već o izbacivanju neposlušnog člana porodice koji je počeo javno da govori ono što mnogi socijalisti odavno šapuću, a to je da SPS više nije partner SNS-u, već njegova filijala.
Statutarna komisija objašnjava da je Ružić duže vreme kršio stranačku disciplinu i nanosio političku štetu partiji. Ružić odgovora da je odluka samo formalno doneta u SPS-u, a politički „na drugom mestu“. Ubrzo podnosi ostavku na mesto poslanika, poručujući da mandat ne želi kao privilegiju nakon odlaska iz stranke.
A onda je počinje osipanje.
Ostavke su podneli nekadašnji pokrajinski funkcioner Ivan Đoković, članovi Glavnog odbora Milutin Ružić i Mateja Ranković, kao i visoki paraćinski funkcioner Andrija Radivojević. SPS su napustili i funkcioneri iz Kuršumlije, uz obrazloženje da se stranka odrekla sopstvene ideologije.
To još nije partijski zemljotres. Nekoliko ostavki nije dovoljno da se proglasi cepanje stranke koja ima razgranatu infrastrukturu, lokalne odbore, državne funkcije i članstvo naviknuto da političke oluje preživljava ćutanjem. Jeste prva ozbiljna pukotina na fasadi jedinstva.
Ružić nije bio običan član, već jedan od retkih prepoznatljivih socijalista izvan Dačićeve senke. Njegova najveća opasnost za vrh SPS-a nije bila u tome što je bio dosledni disident, jer nije. Godinama je sedeo u vladama sa naprednjacima, bio ministar i koristio privilegije iste politike koju je kasnije kritikovao. Upravo to mu sada stranačko rukovodstvo prebacuje, tvrdeći da mu je „identitet SPS-a“ zasmetao tek kada nije dobio funkciju koju je želeo.
Ipak, Ružić je u jednom trenutku postao glas dela članstva koje više ne želi da pred naprednjacima stoji mirno, sa partijskom knjižicom u jednoj, a molbom za državnu funkciju u drugoj ruci.
Tu se danas nalazi prava linija podele u SPS-u. Na jednoj strani su oni koji veruju da se uz SNS mora ostati po svaku cenu, jer vlast donosi ministarstva, javna preduzeća i lokalne pozicije. Na drugoj su oni koji shvataju da stranka bez sopstvenog glasa, birača i identiteta možda može imati funkcionere, ali više nije politička stranka.
Čini se da Dačićev model preživljavanja počinje da jede sam sebe. SPS je nekada bio poželjan koalicioni partner i tas na vagi, a sada je sveden na privezak koji SNS koristi kada mu je potreban i ponižava kada proceni da može. Dačić pravi pun krug, od dvocifrenog rejtinga i najpoželjnije „udavače“ do priveska naprednjaka.
Brojevi dodatno objašnjavaju nervozu. Istraživanje Faktor plusa SPS-u daje 4,9 odsto podrške, dok je u junskom istraživanju CRTE bio na 3,8 odsto među opredeljenim biračima. Ankete imaju različite metodologije i ne treba ih direktno sabirati, ali obe pokazuju da se nekada moćna partija opasno približila zoni u kojoj se više ne pregovara o ministarstvima, već o prelasku cenzusa.
Memorandum o saradnji SPS-a i SDPS-a nije znak nove levičarske renesanse, već politički pojas za spasavanje. Zajednički izlazak može povećati šanse obe stranke da pređu cenzus i sačuvaju pregovarački kapacitet posle izbora. Istovremeno, on Dačiću omogućava da glumi samostalnost, a da vrata saradnje sa SNS-om ostavi širom otvorena.
Hoće li SPS preživeti? Verovatno hoće, ali pitanje je u kom obliku. Može ostati samostalna stranka, može postati mala interesna koalicija okupljena oko preostalih funkcija, a može se i toliko utopiti u SNS da će razlika između socijalista i naprednjaka postojati samo na izbornom listiću.
Ružićevo isključenje nije srušilo SPS. Ono je samo skinulo zavesu. Iza nje se vidi partija podeljena između članova koji žele da ostanu socijalisti i rukovodstva koje želi da ostane na vlasti.
Izbor između identiteta i fotelje nikad nije doneo dobro. Bez obzira na ličnu sreću onog koji je trenutno smestio pozadinu u tu fotelju, ne razumevajući da je i mebl na njoj trajniji od njegove pozadine. Bez obzira na kvalitet i cenu.
Još uvek nema komentara.