Nestašni momak SPS-a: Ružić je godinama nervirao Vučića, a onda je Dačiću stigao račun
Branko Ružić je skoro tri decenije uspevao u disciplini koja je u srpskoj politici gotovo nestala, da bude vlast, a da povremeno govori kao da je opozicija. Bio je ministar, poslanik, portparol, potpredsednik SPS-a, jedan od najprepoznatljivijih ljudi stranke i njen večiti „nestašni momak“.
Sada je nestašluku došao kraj.
Statutarna komisija SPS-a jednoglasno je, uz prisustvo svih 11 članova, isključila Ružića iz stranke. Zvanično, zbog dugotrajnog kršenja Statuta, nesprovođenja odluka partijskih organa i vođenja politike suprotne politici SPS-a. Socijalisti su bili vrlo jasni: stranka „ne može imati dve politike“.
A upravo je Ružić godinama pokušavao da vodi onu drugu.
Socijalista koji je zaboravljao da je vlast
U SPS je ušao 1996. godine i prošao gotovo sve što se u toj partiji moglo proći, od predsednika mladih i portparola do šefa poslaničke grupe, visokog partijskog funkcionera i ministra. Preživeo je Miloševića, DOS, savez SPS-a sa demokratama, pomirenje sa Dačićem i na kraju dugu ljubav socijalista i naprednjaka.
Bio je deo sistema, ali nikada sasvim poslušan.
Posebno otkako je SPS postao gotovo nerazdvojni privezak SNS-a, Ružić je počeo sve češće da govori ono što se u vladajućoj koaliciji uglavnom govori samo kada su mikrofoni isključeni.
Upozoravao je na gubitak identiteta SPS-a, „ideološki sunovrat“, „politički mazohizam“ i mogućnost da se stranka praktično utopi u SNS. Socijalistima je poručivao da bi nastavak takve politike mogao da završi „dobrovoljnom političkom eutanazijom SPS-a“.
To već nije zvučalo kao dobronamerna primedba partijskog druga.
A onda je 15. marta 2025. otišao na veliki studentski protest u Beogradu.
Zbog toga je suspendovan sa partijskih funkcija na šest meseci, ali ni suspenzija nije naročito pomogla. Nastavio je da podržava studentski pokret, govorio da „studenti treba da pobede da bi Srbija pobedila“, pominjao ih kao moguće buduće političke partnere, a nije glasao ni za izbor aktuelne Vlade Srbije. Sve je to SPS sada uredno sabrao u obrazloženju za njegovo isključenje.
Drugim rečima, Ružić je bio član vlasti koji je sve češće ostavljao utisak čoveka koji se sprema za život posle vlasti.
Vučić i Ružić, veza bez ljubavi
Sa Aleksandrom Vučićem Ružić nikada nije uspeo da razvije onu vrstu političke prisnosti koju je Ivica Dačić godinama brižljivo negovao.
Njihova prepucavanja tinjala su dugo, a poslednjih meseci postala su sasvim otvorena. Ružić je kritikovao odnos SPS-a prema SNS-u i insistirao na samostalnijoj politici socijalista, dok je Vučić sve otvorenije slao poruke partijskim partnerima da dobro zna ko mu je lojalan, a ko nije.
Kulminacija je stigla posle polemike o požarima u Deliblatskoj peščari, kada je Vučić Ružića svrstao među „lažove“, obraćajući se Dačiću sa „ovi tvoji, Ivice“.
Ružić mu nije ostao dužan.
A zatim su se pojavile informacije koje čitavoj priči daju mnogo zanimljiviji ukus: prema nezvaničnim navodima medija i izvorima bliskim SPS-u, unutar partije se govorilo da je Dačić Vučiću obećao da će slučaj Ružić biti „završen do 1. septembra“. Zvanične potvrde da je Vučić tražio Ružićevo isključenje nema.
Ali datum je gotovo pogođen u dan.
A gde je u svemu tome Dačić?
Dačić i Ružić zajedno su prošli gotovo čitavu noviju istoriju SPS-a. Dok je Dačić birao pragmatizam i ostanak na vlasti, Ružić je godinama glumio neku vrstu unutrašnje opozicije, dovoljno glasne da socijalističkom biraču pokaže da SPS ipak nije SNS, ali nikada toliko glasne da zaista napusti vlast.
Zbog toga je dugo bilo legitimno pitanje da li između njih dvojice zaista postoji ozbiljan sukob ili je reč o korisnoj podeli uloga.
Dačić čuva vlast, Ružić čuva privid samostalnosti SPS-a. Ako je i bila igranka, ovog puta je neko ostao bez stolice.
Isključenjem Ružića SPS nije izbacio partijskog početnika ili anonimnog buntovnika. Izbacio je čoveka koji je bio predsednik mladih socijalista, sedam godina portparol, četvrt veka poslanik, 13 godina potpredsednik Glavnog odbora i sedam godina ministar. Njegovo izbacivanje prevazilazi običan partijski disciplinski postupak.
Ružić je dugo služio kao dokaz da unutar SPS-a ipak postoji neko ko sme da kaže da večiti zagrljaj sa SNS-om možda nije najbolja ideja. Sada tog glasa više nema.
Ostaje samo pitanje šta će „nestašni momak“ uraditi bez partije kojoj je pripadao 30 godina.
Možda će napraviti nešto svoje, možda će se približiti studentima ili opoziciji, možda će se politički penzionisati.
A možda će se dogoditi ono što se u srpskoj politici događa češće nego što bi pristojnost nalagala. Da se svi jednog dana ponovo nađu za istim stolom.
Kod nas se politička vrata teško zatvaraju.
Samo ih, s vremena na vreme, neko malo jače zalupi. Ali, ne zaključava.
Još uvek nema komentara.