Ministarstvo prosvete kao disciplinska komisija vlasti
Od Dositeja Obradovića do Dejana Vuka Stankovića srpska prosveta prešla je dug put, uglavnom unazad. Prvi srpski ministar prosvete pozivao je: „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce.“ Aktuelni ministar, međutim, sve češće govori o kaznama, inspekcijama, neprodužavanju ugovora i „nezakonitim“ studentima.
Od analitičara vlasti do ministra vlasti
Dejan Vuk Stanković godinama je u televizijskim studijima nastupao kao politički analitičar čiji su se zaključci gotovo nepogrešivo poklapali sa interesima SNS-a. Kada je trebalo objasniti poteze vlasti, relativizovati afere ili napasti opoziciju, bio je pouzdan gost. Potom je stigla ministarska funkcija, logičan nastavak televizijskog angažmana.
Formalno možda nije partijski funkcioner, ali njegov javni nastup sve više podseća na nastup partijskog komesara zaduženog da proveri ko je poslušan, ko protestuje i kome ugovor treba da istekne baš na vreme.
Na studentske zahteve ne odgovara razgovorom, već pretnjom inspekcijom. Profesorima poručuje da neće dobiti platu ako ne drže nastavu, a one zaposlene na određeno poredi sa pekarima koji neće da mese hleb. Ministar je javno potvrdio da ugovori nisu produžavani ljudima koji su učestvovali u blokadama i obustavama nastave.
Politički stav formalno nije razlog za otkaz, samo se, eto baš slučajno, podudara sa ishodom da ugovor više ne bude produžen onima koji nisu na ministrovoj političkoj liniji.
Zakon kao vaspitna palica
Predložene izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja dodatno proširuju mogućnost suspenzije i oduzimanja nastavničkih licenci, sužavaju prostor za samostalno organizovanje učenika i smanjuju učešće roditelja. Nastavniku koji „ne sprovodi vaspitno-obrazovni rad“ može pretiti gubitak licence, dok učenik može biti prinudno premešten u drugu školu.
Ministarstvo tako sve manje liči na ustanovu koja unapređuje obrazovanje, a sve više na disciplinsku komisiju. Problem više nije nedostatak nastavnika, urušavanje autoriteta škole ili odlazak kvalitetnog kadra. Problem su, izgleda, oni koji postavljaju pitanja.
Stankovićev odnos prema neistomišljenicima možda najbolje opisuje njegova izjava da ga ne zanima šta akademska zajednica misli o njegovom radu. Za ministra prosvete prilično neobičan stav. Vodi obrazovanje, ali ga mišljenje obrazovanih ne zanima.
Kadrovi protiv sopstvenih škola
Istovremeno, sistem nagrađuje rukovodioce koji su ušli u sukob sa sopstvenim učenicima, roditeljima i kolegama.
Danka Nešović je, posle burnog mandata u Petoj beogradskoj gimnaziji, otpuštanja i suspenzija profesora i višemesečnog sukoba sa učenicima i roditeljima, postala pomoćnica ministra zadužena za srednje obrazovanje. Dakle, ono što je u školi izgledalo kao kadrovski i pedagoški poraz, u Ministarstvu je prepoznato kao preporuka za unapređenje.
Na novosadskom DIF-u dekan Patrik Drid ulazio je u zgradu uz policiju, dok su ispred fakulteta intervenisale Žandarmerija i Interventna jedinica. U Jovinoj gimnaziji roditelji tvrde da su za nešto više od godinu dana zamenjena najmanje 54 profesora i saradnika, dok predsednik države priznaje da je direktor Radivoje Stojković „težak čovek“, ali problem ipak pronalazi u deci i roditeljima.
Obrazac je jasan: rukovodilac koji izgubi poverenje kolektiva dobija zaštitu sistema, a kolektiv dobija etiketu političkog neprijatelja.
Novi fakulteti za novu podobnost
Posebna priča je Niš, gde su departmani za istoriju, srbistiku i ruski jezik izdvojeni iz Filozofskog fakulteta radi stvaranja Fakulteta srpskih studija. Zaposleni i studenti tvrdili su da je postupak nezakonit i politički motivisan, Upravni sud je odložio izvršenje pojedinih rešenja Ministarstva, a Senat Univerziteta u Nišu odbio je da novi fakultet primi u svoj sastav. Zaposleni Filozofskog su, u međuvremenu, ostajali bez plata.
Ministar istovremeno otvara vrata stranim privatnim univerzitetima, zagovara Univerzitet „Sveti Sava“ i najavljuje jačanje uloge SPC u obrazovanju. Postojeći državni fakulteti, očigledno, nisu dovoljno dobri ako nisu dovoljno poslušni.
Knjige ili praporci?
Dejan Vuk Stanković tvrdi da bi blokade, da donose napredak, postojale „od Harvarda do Sorbone“. Ali na Harvardu i Sorboni ministar teško da bi odlučivao koji profesor zaslužuje ugovor prema svom odnosu prema vlasti.
Dositej je želeo građane koji misle. Dejan, čini se, želi sistem koji sluša.
Od „knjige, braćo moja“ stigli smo do: licence, inspekcije, otkazi i policija. Praporci su se vratili, samo sada zvone iz Ministarstva prosvete.
Još uvek nema komentara.