U Srbiji se poslednjih godina zdravstvo ne vodi kao sistem, nego kao kampanja. Ordinacije su scenografija, liste čekanja puka statistika, a ministarstvo produžena ruka političkog marketinga. U takvom ambijentu ni afere više nisu skandali, već redovan deo radnog vremena.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar nedavno, u direktnom prenosu zasedanja vlade, a zakazuje je sam predsednik, što mu svakako nije u opisu posla, izgovora rečenicu koja bi u svakom ozbiljnom sistemu izazvala ostavku još pre kraja prenosa. A ona glasi da bez Aleksandra Vučića „neće biti državnog zdravstva“. Lekari su to nazvali poniženjem profesije i priznanjem da sistem zavisi od jednog čoveka.
Da bi slika bila kompletna, neophodno je pogledati medicinski karton sistema.
Tokom pandemije, podaci o nabavci medicinske opreme bili su proglašeni tajnom, što je otvorilo prostor za korupciju i netransparentne hitne tendere. Istovremeno, nezavisne analize su ukazivale na neslaganja u broju preminulih od kovida i zvaničnih podataka, dok su lekari koji su tražili tačne brojke trpeli pritiske.
U lokalnim sredinama, istraživanja su otkrivala sumnjive tendere i sukobe interesa, gde su javni ugovori završavali kod firmi povezanih sa političkim strukturama i privatnim klinikama. A u samom sistemu, prema istraživanjima, mito i pokloni lekarima nisu incident, nego očekivana procedura. Više od 40 odsto građana veruje da je mito neophodno da bi se došlo do operacije.
Zdravstveni sistem u kom pacijent prvo pita „koliko košta“ pre nego „da li ima leka“ je stanje koje se više ne leči tabletama.
Prema podacima sindikata, oko 6.000 lekara napušta Srbiju u poslednjoj deceniji, u proseku svake godine ode više od 550. Istovremeno, sistemu nedostaje hiljade zdravstvenih radnika.
Najodgovorniji pronalaze marketinški lek, kampanju povratka lekara iz inostranstva. Zvanični podaci govore o nekoliko stotina povratnika, što se predstavlja kao istorijski uspeh. To je otprilike kao da vam iz kuće ode 600 ljudi, a vi se pohvalite da se vratilo njih 20.
Stručnjaci upozoravaju da su liste čekanja postale „legalizovani sistem korupcije“ i da u zdravstvu postoje paralelni sistemi koji služe samo privatnim interesima. Javno zdravstvo je hodnik, a privatno vrata na kraju tog hodnika.
Pacijent prvo čeka u državnoj bolnici, pa onda ide kod istog tog lekara privatno, ali bez čekanja. To se ne zove reforma, već poslovni model.
Nemogućnost zakazivanja termina kod izabranog lekara, čekanje na pregled, čak i ako je zakazan, hitna pomoć koja kasni ili se ne javlja na poziv, problemi su na koje građani već predugo ukazuju. Revolucionarna ideja da domovi zdravlja rade noću se tiho povlači, a realnost je da u mnogim, posebno manjim sredinama, nema lekara, nema sestara, nema termina.
U takvom sistemu, ministar ne govori o standardima, broju operacija ili platama, već o političkom vođi bez kojeg „nema zdravstva“. To je kao da direktor elektrodistribucije kaže da bez predsednika neće biti struje, ili ministar poljoprivrede da bez njega neće rasti pšenica.
Najopasnija posledica svih afera, odlazaka lekara, korupcije i propagande nije ni nedostatak lekova ni liste čekanja. Najopasnije je to što se stvara utisak da zdravstvo nije javni sistem, već lični projekat.
Po ministu bolnica nije institucija, to je politički poklon.
Operacija nije pravo, to je usluga. Ako preživiš.
Dok vlast priča o istorijskim ulaganjima u zdravstvo, sve nas je više koji za lečenje tražimo sigurnu vezu, kredit ili avionsku kartu. U sistemu u kome zdravstvo zavisi od jednog čoveka, pacijent zavisi od sreće.
A to više nije medicina. To je lutrija ogrnuta belim mantilom.
Još uvek nema komentara.