Milionski budžetski apsurdi: Kako država finansira privatne sportske spektakle i estradne projekte poreskim novcem
Odluka Vlade Republike Srbije da preko resornog Ministarstva sporta opredeli tačno 260.000.000 dinara, što iznosi približno 2,2 miliona evra, za sufinansiranje jednodnevnog borilačkog događaja „UFC Fight Night Belgrade“ pokrenula je lavinu opravdanih pitanja o prioritetima državne potrošnje javnih sredstava. Zvanični dokument ministarstva objavljen je 5. juna ove godine, a realizacija samog događaja planirana je za 1. avgust u glavnom gradu. Finansiranje jedne ovakve manifestacije, koja predstavlja isključivo komercijalni poduhvat pod okriljem profitabilne američke korporacije, ukazuje na dubok sistemski problem u raspodeli novca poreskih obveznika. Privatne sportske organizacije ovog tipa generišu ogromne prihode putem globalnih televizijskih prava, sponzorstava i skupih ulaznica, što ih čini potpuno samoodrživim entitetima na tržištu. Država Srbija ipak odlučuje da pokloni milione evra subjektu prema kojem nema nikakve zakonske ili moralne obaveze, a infrastruktura bazičnog sporta i ključne javne ustanove suočavaju se sa konstantnim nedostatkom sredstava za bazično funkcionisanje.
Analiza raspodele sredstava unutar nacionalnog sportskog sistema otkriva zastrašujuću nesrazmeru između podrške profesionalnoj zabavi i podrške bazičnom razvoju domaće omladine. Jednodnevni komercijalni šou dobija iznos koji je skoro izjednačen sa celogodišnjim budžetom Olimpijskog komiteta Srbije, krovne institucije koja rukovodi celokupnim olimpijskim programom i raspolaže sa 280 miliona dinara. Razlika postaje još drastičnija ako uporedimo ovaj jednokratni poklon sa nacionalnim savezima najpopularnijih kolektivnih sportova u zemlji.
Košarkaški savez Srbije za realizaciju svih svojih aktivnosti, takmičenja i reprezentativnih selekcija dobija 180 miliona dinara godišnje, a Odbojkaški savez Srbije dobija 170 miliona dinara. Najveći poraz domaćeg sistema predstavlja činjenica da bazični sportovi, ključni za zdravlje nacije, preživljavaju na marginama državnog interesa. Atletski savez Srbije na godišnjem nivou dobija svega 76 miliona dinara, Plivački savez Srbije raspolaže sa 37,5 miliona dinara, a Gimnastički savez Srbije mora da pokrije sve svoje godišnje potrebe sa mizernih 17 miliona dinara. Zbirni budžeti gimnastike, plivanja i atletike zajedno jedva dostižu polovinu onoga što se olako prebacuje stranim organizatorima borbi. Ova odluka donosi nesagledive posledice po bazične sportske discipline, jer se više od 10 odsto celokupnog godišnjeg sportskog budžeta države usmerava na estradnu promociju nasilnog sporta umesto na stvaranje uslova za bavljenje sportom u osnovnim školama.
Budžetska rezerva kao dežurni spasitelj privatnih dugova i klupskih gubitaša
Mehanizam tekuće budžetske rezerve, osmišljen zakonom kao instrument za reagovanje u vanrednim i nepredviđenim okolnostima poput prirodnih katastrofa, u praksi se redovno zloupotrebljava za saniranje privatnih i klupskih dugova. Rešenje o hitnoj uplati 212.400.000 dinara, odnosno oko 1,81 milion evra, Fudbalskom savezu Srbije iz januara 2026. godine, koje je potpisao prvi potpredsednik Vlade Siniša Mali, plastično prikazuje funkcionisanje ovog neformalnog sistema. Sredstva su formalno odobrena Generalnom sekretarijatu Vlade radi obezbeđivanja finansijske pomoći za takozvani redovan rad FSS-a.
Stvarna namera iza ove odluke bila je hitna sanacija dugovanja fudbalskog kluba Partizan prema bivšem igraču Patriku Andradeu, jer je klubu pretila neposredna UEFA suspenzija i gubitak licence. Istog dana pošto je država prebacila milione na račun saveza, klub iz Humske je izmirio dug i obezbedio pravo na registraciju novih igrača. Račun krovne fudbalske organizacije poslužio je kao običan protočni bojler za prelivanje javnog novca povlašćenim sportskim gubitašima koji godinama posluju bez ikakve finansijske discipline i odgovornosti. Državni budžet je tokom 2025. godine na identičan način korišćen za pokrivanje troškova održavanja novoizgrađenih stadiona širom Srbije koji ne mogu sami sebe da izdržavaju, ali i za vanredne dotacije drugim klubovima iz domaće Superlige.
Krpljenje plata u državnim organima preko interventnih fondova
Hronična nesposobnost u planiranju i realizaciji javnih finansija dostiže svoj vrhunac u primerima gde se budžetska rezerva koristi čak i za isplatu bazičnih zarada državnih službenika. Vlada Srbije donela je odluku da izdvoji dodatnih 25,51 miliona dinara iz interventnih fondova kako bi pokrila nedostajuća sredstva za plate i pripadajuće socijalne doprinose u Ministarstvu informisanja i telekomunikacija, kao i u Republičkom seizmološkom zavodu. Iz ovog iznosa je 22,85 miliona dinara usmereno Ministarstvu informisanja, dok je preostalih 2,66 miliona dinara prebačeno Seizmološkom zavodu. Rešenje koje je potpisao premijer Đuro Macut jasno dokazuje da državni aparat nije sposoban da sprovede elementarnu projekciju rashoda za rad sopstvenih institucija tokom redovnog budžetskog procesa. Trošenje sredstava namenjenih za vanredne krizne situacije na isplatu redovnih plata predstavlja flagrantno kršenje budžetske discipline i svedoči o potpunom administrativnom kolapsu u ministarstvima. Građani Srbije plaćaju visoku cenu ovakvog javašluka, jer se novac namenjen bezbednosti i kriznim situacijama preliva u pokrivanje operativnih grešaka državne administracije.
Rekordni javni dug i surova realnost humanitarnih SMS poruka
Finansijski i makroekonomski pokazatelji države dodatno osvetljavaju štetnost ovakvog neodgovornog ponašanja nosilaca vlasti. Javni dug Republike Srbije na kraju aprila 2026. godine iznosio je dramatičnih 39,21 milijardu evra, što predstavlja 41,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Deficit republičkog budžeta u prvom tromesečju iste godine dostigao je čak 97,9 milijardi dinara, čime se nastavlja trend opasnog zaduživanja radi finansiranja tekuće likvidnosti. Državni vrh uporno predstavlja ove podatke kao ekonomski uspeh, ali realnost pokazuje da se milionski pokloni komercijalnim manifestacijama i privatnim klubovima isplaćuju iz novih kredita koje će otplaćivati generacije koje dolaze. Društveni kontrast postaje nepodnošljiv kada se uporede milionska davanja za UFC priredbe sa činjenicom da se lečenje dece obolele od retkih i teških bolesti, rekonstrukcija pedijatrijskih odeljenja i nabavka osnovnih medicinskih aparata i dalje finansiraju putem humanitarnih SMS poruka i dobrovoljnih priloga građana. Osećaj nepravde i ogorčenosti raste među građanima koji vide da država uvek ima neograničene resurse za finansiranje borilačkih spektakala i povlašćenih klupskih uprava bliskih vlasti, a za socijalno ugrožene kategorije i narodne kuhinje nudi samo izgovore o štednji.
Još uvek nema komentara.