Vlast je toliko usavršila javno tumačenje međunarodnih izveštaja da je to postalo gotovo umetnička disciplina. Kada Venecijanska komisija napiše da smo uradili sedam od devet stvari, a dve ključne ostale nerešene, vlast čuje: „Bravo, genijalci, nastavite tako.“ Kada nam kažu da postoje ozbiljni nedostaci koji ugrožavaju nezavisnost pravosuđa, oni prevode: „Oduševljeni su našim reformama.“ A kada nam pošalju sedam preporuka za ispravljanje problema, organizuju konferenciju za novinare da objave pobedu.
Tako danas izgleda saga o takozvanim „Mrdićevim zakonima“, paketu pravosudnih propisa koje je krajem prošle godine u hitnu proceduru ubacio naprednjački poslanik Uglješa Mrdić, a koje je potom pratila lavina kritika domaće stručne javnosti, sudija, tužilaca, nevladinog sektora, Evropske unije i na kraju same Venecijanske komisije.
I tako dolazimo do vrhunca predstave. Skupština ponovo vanredno zaseda, vlast žuri da usvoji izmene, a građanima se objašnjava da je sve u najboljem redu, jer je Venecijanska komisija navodno dala „pozitivno mišljenje“. Što je otprilike kao kada ti nastavnik vrati kontrolni crven od ispravki, a ti kod kuće kažeš „petica ko vrata“.
Kako smo stigli dovde
Problem sa ovim zakonima nije samo njihov sadržaj, već i način na koji su nastali. Venecijanska komisija je eksplicitno zamerila nedostatak javne rasprave, konsultacija sa stručnom javnošću i ozbiljne procene posledica. Zakoni koji uređuju nezavisnost sudova i tužilaštava donošeni su gotovo kao da se menja pravilnik o parkiranju službenih vozila.
Stručnjaci od početka upozoravaju da izmene jačaju politički uticaj na pravosuđe, slabe autonomiju tužilaštva i otvaraju prostor za dodatnu kontrolu sistema koji bi po definiciji morao da bude nezavisan od vlasti.
Sedam od devet nije devet od devet
Najzanimljiviji deo cele priče jeste matematička gimnastika koja se poslednjih dana izvodi u javnosti.
Predstavnici vlasti tvrde da je Srbija praktično ispunila preporuke Venecijanske komisije. Međutim, sama Komisija je u aprilu konstatovala da postoje ozbiljni nedostaci i dala niz preporuka za njihovo otklanjanje, uključujući pitanja koja se tiču položaja tužilaca, trajanja mandata i mehanizama zaštite nezavisnosti pravosuđa.
Sedam stavki rešeno. Problem je što nisu dve najvažnije.
To je kao da pilot saopšti putnicima:
„Dame i gospodo, rešili smo sedam od devet problema na avionu. Ostalo je samo da popravimo motor i stajni trap.“
Nekako ne zvuči umirujuće.
Evropska unija kao dosadni profesor
Posebna ironija cele situacije jeste činjenica da vlast istovremeno tvrdi kako su zakoni odlični i kako ih mora hitno menjati. Ako su bili savršeni u januaru, zašto ih popravljamo u junu? Ako nisu bili savršeni, zašto su usvojeni po hitnom postupku?
Odgovor jasan, zato što Srbija bez reforme pravosuđa ne može ozbiljno da napreduje ka Evropskoj uniji. Poglavlje 23 godinama je kamen oko vrata svake vlasti, a nezavisno pravosuđe ostalo je jedna od ključnih tačaka na kojoj Brisel meri ozbiljnost reformi. Evropski zvaničnici otvoreno upozoravaju da će reakcija Srbije na preporuke Venecijanske komisije biti pažljivo praćena.
Brisel kao profesor koji već deseti put vraća isti domaći zadatak na doradu, a Srbija je učenik koji svake godine prepisuje od sebe samog. I misli da će to proći.
Niko nikad nije pogrešio
Možda je najveći problem u tome što u ovoj zemlji niko nikada ne greši. Zakoni se usvoje kao istorijski. Posle nekoliko meseci ispostavi se da nisu baš istorijski. Onda se menjaju. Niko ne kaže da su bili loši. Niko ne kaže da su upozorenja stručnjaka bila tačna. Niko ne kaže da je hitna procedura bila greška.
Naprotiv.
Svi tvrde da su od početka bili u pravu.
To je ona čuvena srpska politička disciplina u kojoj možete istovremeno da tvrdite dve potpuno suprotne stvari i da vam obe ostanu zvaničan stav.
Pravosuđe po meri vlasti
Suština cele priče nije u nekoliko članova zakona, fusnotama ili formulacijama koje će danas poslanici menjati.
Suština je stari domaći problem. Svaka vlast želi nezavisno pravosuđe dok je u opoziciji, a poslušno pravosuđe čim sedne u fotelju.
Zato se zakoni stalno prekrajaju. Ne da bi građanin imao više pravde, nego da bi sistem bio udobniji za one koji njime upravljaju.
Venecijanska komisija nije došla da ruši Srbiju, niti da pomaže opoziciji. Njena poruka je mnogo jednostavnija. Pravosuđe mora biti nezavisno od politike. Zvuči banalno. U Srbiji je to već godinama revolucionarna ideja.
A današnja sednica Skupštine zapravo je još jedna epizoda beskrajne serije u kojoj vlast pokušava da dokaže da je pobedila u utakmici koju je sama izgubila.
I zato nema dileme da li će izmene biti usvojene. Hoće.
Ono što je prava muka je koliko će još puta Srbija morati da popravlja sopstvene „istorijske reforme“ pre nego što neko prizna da problem možda nije u Venecijanskoj komisiji, već u navici da se zakoni pišu po meri vlasti, a ne po meri države. One ozbiljne.
Još uvek nema komentara.