U teoriji, Srbija je uređena država. Policiju kontrolišu unutrašnja kontrola MUP-a, tužilaštvo, sudovi, nezavisna regulatorna tela i na kraju, javnost. Tužilaštvo bi trebalo da bude samostalno. Sudovi nezavisni. Policija profesionalna. Svako radi svoj posao, zakon važi jednako za sve i institucije funkcionišu bez obzira na to ko je na vlasti.
U praksi, međutim, građani već dugo imaju utisak da postoje najmanje dve Srbije. Jedna u kojoj se studenti, aktivisti i učesnici protesta hapse ekspresno, privode, saslušavaju i zadržavaju u pritvoru zbog transparenata, blokada ili sumnji da su narušili javni red i mir. I druga, u kojoj se ozbiljni kriminalni slučajevi razvlače, dokazi nestaju, snimci se brišu, a institucije danima objašnjavaju zašto nešto nije moglo da se uradi ili zašto neko ipak nije odgovoran.
Poslednjih nedelja teško da postoji bolji primer od slučaja ubistva Aleksandra Nešovića Baje na Senjaku i svega što je usledilo.
Od saučesništva do „nesavesnog rada“
Nekadašnji načelnik beogradske policije, Veselin Milić, prvo je bio dovođen u vezu sa ozbiljnim sumnjama da je prisustvovao događajima nakon ubistva na Senjaku i da je učestvovao u prikrivanju tragova. Zatim je tužilaštvo saopštilo da nema dokaza da je bio u restoranu u vreme izvršenja krivičnog dela, pa je deo prijave protiv njega odbačen. Na kraju je ostala sumnja na nesavestan rad u službi.
Problem nije samo u tome šta je zaključak tužilaštva. Problem je put kojim se do tog zaključka stiglo.
Tokom čitave istrage javnost je dobijala štura saopštenja, bez konferencija za medije i bez mogućnosti da se postavljaju pitanja. Istovremeno, broj nedoumica je rastao. Zašto su pojedini policajci uhapšeni ranije, zašto je Milić priveden tek mnogo kasnije, ko je donosio odluke te noći i ko je odgovoran za očigledne propuste u postupanju? Upravo na ta pitanja ukazivali su i novinari i pravni stručnjaci.
Senjak nije usamljen slučaj
Dok javnost još pokušava da razume šta se zaista dogodilo na Senjaku, stiže nova vest.
Po nalogu Višeg javnog tužilaštva uhapšeni su komandant i više pripadnika Interventne jedinice 92 zbog sumnje da su prikrili pucnjavu u restoranu na Autokomandi, odnosno sprečili procesuiranje Saše Vukovića Bosketa. Prema navodima tužilaštva, policijski službenici nisu obavestili tužioca, nisu obezbedili lice mesta, nisu pozvali uviđajnu ekipu, nisu prikupili izjave svedoka niti evidentirali događaj kako zakon nalaže.
Ako su navodi tačni, moramo se zapitati koliko još slučajeva nikada nije stiglo do javnosti?
Više nije reč o pojedinačnom policajcu koji je pogrešio. Ovde govorimo o sumnjama da su čitavi delovi sistema radili upravo suprotno od onoga za šta ih građani plaćaju.
Kada institucije postanu servis moći
Predsednik Srbije je nedavno izjavio da policija mora da radi svoj posao i da ne sme da bude ničija sluga. To je nesporno tačno. Problem je što značajan deo javnosti već godinama veruje da upravo to i jeste postala, sluga političkog sistema, a ne zakona.
Ako policija reaguje munjevito kada treba identifikovati studente, profesore ili građane na protestima, a istovremeno se u slučajevima povezanim sa ljudima iz kriminalnog miljea pojavljuju misteriozni nestanci dokaza, neobične proceduralne greške i višestruka objašnjenja institucija, onda problem nije percepcija građana. Problem je poverenje koje je ozbiljno narušeno.
A poverenje se ne vraća saopštenjima.
Televizijski analitičari kao odbrana sistema
Posebno je zanimljivo što se gotovo istovremeno sa odlukama tužilaštva na režimskim televizijama pojavljuje čitava armija „analitičara“, bivših funkcionera i stalnih komentatora koji građanima objašnjavaju da je sve potpuno logično, da nema nikakve zavere, da je slučaj kristalno jasan i da Veselin Milić nije bio u kafani.
Možda nisu ni dužni da postavljaju pitanja. Ali novinari jesu.
Nije posao javnosti da dokazuje krivicu. To radi tužilaštvo. Međutim, posao javnosti jeste da pita zašto se verzije događaja menjaju, zašto se istrage razvijaju u različitim pravcima i zašto se svaki put kada se otvori pitanje odgovornosti visokih funkcionera pojavljuje toliko kontradiktornosti.
Ko kontroliše kontrolore?
Po zakonu, policiju kontrolišu tužilaštvo i sudovi. Tužilaštvo kontrolišu sudovi i javnost. Sudove kontrolišu zakon i Ustav.
Ali kada građani počnu da sumnjaju da svi oni više gledaju ka jednom političkom centru moći nego ka zakonima koje bi trebalo da sprovode, nastaje ozbiljan problem.
Nije najveća opasnost kada institucije pogreše. To se dešava svuda. Opasnost je kada građani poveruju da institucije više ne služe njima, već onima koji su trenutno na vlasti. Posle toga se država ne deli na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Deli na privilegovane i ostale.
I upravo zato slučajevi Senjak, Veselin Milić, Boske i hapšenja policajaca nisu samo krimi-priče. Oni su test stanja institucija u Srbiji.
Taj test, za sada, otvara mnogo više pitanja nego što daje odgovora.
Još uvek nema komentara.