Savamala: 10 godina od „kompletnih idiota“ do „lično bih vozio bager“

Deset godina od noći kada su maskirani ljudi sa fantomkama, uz bagerе i palice, u Hercegovačkoj ulici porušili objekte, vezivali građane i oduzimali im telefone, slučaj Savamala ostaje jedan od najtrajnijih simbola pravnog i političkog mraka u savremenoj Srbiji. Ne samo zbog samog rušenja, već zbog onoga što je usledilo ili preciznije, nije usledilo. Odgovornost, istina i presuda.

Noć između 24. i 25. aprila 2016 ostala je upamćena po scenama koje su više ličile na delovanje parapolicijske grupe nego na događaj u centru evropske prestonice. Oko tridesetak maskiranih ljudi rušilo je objekte u zoni budućeg projekta Beograd na vodi, dok policija, uprkos pozivima građana, nije reagovala. Upravo ta tišina institucija postala je jednako važna kao i samo rušenje.

Savamala je brzo prerasla lokalni incident i postala metafora zarobljene države.

Tadašnji premijer Aleksandar Vučić nekoliko nedelja kasnije kaže da su rušenje izveli „kompletni idioti“ iz vrha gradske vlasti i da će odgovarati. Ta rečenica postala je politička fraza koja ga prati deceniju. Jer niko od tih „kompletnih idiota“ nikada nije imenovan, a kamoli procesuiran. Jedina pravosnažna presuda ostala je uslovna kazna bivšem šefu smene beogradske policije Goranu Stamenkoviću zbog nesavesnog rada.

I taman kada se činilo da je taj iskaz ostao makar minimum distance prema događaju, usledio je potpuni obrt. Ovih dana, povodom godišnjice, Vučić je otišao korak dalje tvrdeći da bi on „lično vozio bager“, samo što bi to uradio usred dana, a ne noću. Simbolično, poruka je upućena sa vrha kule koja je nikla na nekadašnjim ruševinama. Sa visine.

Tako je priča o „kompletnim idiotima“ za deset godina stigla do gotovo političkog preuzimanja odgovornosti, ne pravne, već simboličke. Od osude do opravdanja. Jer, ako je 2016. poruka bila da je problem što se rušilo mimo zakona, danas ispada da je jedini problem što nije rušeno efikasnije. Savamala nije incident, nego skandal koji  prerasta u model upravljanja.

U tih deset godina menjale su se vlasti u gradu, ministri, tužioci, političke teme, ali ne i ključna pitanja, ko je naredio rušenje, ko je suspendovao policiju, ko su bili fantomi, i ko je omogućio da istraga gotovo zamre.

Danas se sve češće govori o zastarelosti predmeta. I to možda najbolje opisuje slučaj. Ne preti zastarelost samo jednom krivičnom postupku, preti zastarelost ozbiljnoj odgovornosti. A to je jedna posebna kategorija u srpskom pravosuđu. Oslanja se na član zakona poznat kao „može nam se“.

Iako, mediji godinama podsećaju na detalje, noćne bagere, fantomke, neodazivanje policije, svedočenja građana, političke veze projekta Beograd na vodi, zataškavanje i odlaganja u tužilaštvu, priče i dalje zvuče isto, samo sa više ironije i manje nade. Teško je naći slučaj u kojem je toliko javno poznato šta se dogodilo, a tako malo pravno utvrđeno.

Otuda Savamala odavno nije samo rušenje nekoliko objekata. To je priča o tome kako institucije nestaju pre zgrada. Kako policija ne dolazi kada je zovu građani. Kako tužilaštvo ćuti duže od decenije. Kako se politička izjava menja od „kompletnih idiota“ do „ja bih vozio bager“. I kako se, možda najvažnije, normalizuje ono što je nekad bilo nezamislivo.

Ako predmet ode u zastarelost, neće zastareti samo jedan slučaj. Zastareće i poruka da je u Srbiji moguće dobiti odgovor ko je jedne izborne noći suspendovao državu. Upravo to i jeste najveće nasleđe Savamale.

Tužioci i sudovi i dalje ćute. Dok Savamala ili mečka ne zaigra i pred njihovim vratima. A muzika se, bez obzira koliko se pravili nagluvi, već čuje.