Slavija, Ti i Ja, njegova policija i statisti iz sporednih ulica
I opet gledamo isti film. Kada se okupi mnogo ljudi, vlast prvo kaže da ih nema. Ako ih ipak ima, onda kaže da su plaćeni. Ako nisu plaćeni, onda su strani agenti. Ako nisu strani agenti, onda su nasilnici. A ako se pokaže da je skup bio miran i masovan, onda se pobrine da se posle njega dogodi nešto o čemu će se pričati više nego o samom skupu.
Tako je bilo i posle velikog studentskog okupljanja na Slaviji. Desetine hiljada građana iz cele Srbije slile su se u Beograd na skup koji je, prema procenama različitih izvora, bio među najvećima u dosadašnjem talasu protesta. Centralni deo događaja protekao je mirno, uz političke poruke, zahteve za izborima i insistiranje na odgovornosti institucija. Čak i međunarodni mediji beleže da je glavni skup bio nenasilan, a da su su incidenti usledili kasnije.
I eto opet predstave.
Umesto da se govori o tome zašto su ljudi došli, koliko ih je bilo i šta traže, fokus se preko noći prebacio na nekoliko ulica, baklji, kamenica i sukoba sa policijom. Kao i uvek Studenti su odmah saopštili da ne mogu da potvrde da su ljudi koji su izazivali incidente deo njihovog pokreta i upozorili da postoje grupe kojima odgovara da protest bude predstavljen kao nasilje. Istovremeno, vlast je gotovo trenutno dobila ono što joj je bilo potrebno, slike nereda koje mogu da vrte danima.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić još iz aviona za Kinu žuri da skup proglasi „bez sadržaja“, uz novu epizodu političke dramatizacije i pominjanje moguće ostavke. Retko koja politička scena u Evropi ima lidera koji toliko često najavljuje svoj odlazak, a da pritom ostaje čvrsto u svakoj fotelji koju poseduje. Ostavka kao i metro, najavljuje se redovno, ali nikada da stigne.
Nedugo zatim pojavio se i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić sa poznatom formulacijom o grupama koje izazivaju haos i napadaju policiju. Policija saopštava da je desetine osoba privedeno zbog incidenata. Ministru policije, u prvom pojavljivanju posle ogromnog skandala da je šef beogradske policije, njegovog sopstvenog sektora, učestvovao u prikrivanju ubistva i ostalim burićima, ni na kraj pameti nije bilo da o tome prozbori bar nešto. Valjda. ima ko će.
Odgovor države, ne na buriće, već na impozantni skup, se već jutro nakon protesta mogao čuti na televizijama naklonjenim vlasti. U studijima su se pojavili dežurni analitičari, profesionalni tumači stvarnosti, ljudi koji uspevaju da u svakom događaju pronađu istog krivca: studente, opoziciju, strane službe, Evropsku uniju, NATO, Marsovce ili kombinaciju svega navedenog. Njihova logika je jednostavna. Ako se pobuni deset ljudi, plaćenici su. Ako se pobuni sto hiljada ljudi, to je još više plaćenika. Znam, glupo, ali za više nisu ni sposobni, ni maštoviti.
Posebno je zanimljiva teza da studenti „nemaju program“. Kao da je zahtev za funkcionisanjem institucija, odgovornošću vlasti i poštenim izborima nekakav egzotični politički koncept koji prevazilazi granice ljudskog razumevanja. U zemlji u kojoj se već godinama obećavaju reforme, borba protiv korupcije i evropski standardi, upravo se oni koji traže da se obećanja ispune proglašavaju opasnošću za državu.
Problem za vlast nije nekoliko baklji posle protesta. Problem je mnogo ozbiljniji. Problem je što se sve veći broj građana više ne zadovoljava televizijskim verzijama stvarnosti. Što pitanja ne nestaju. Što se i dalje govori o tragediji u Novom Sadu, o odgovornosti institucija, o pritiscima, aferama i nizu skandala koji su poslednjih meseci potresali državu. Protesti nisu nastali ni iz čega. Oni su posledica dubokog nepoverenja u sistem koji godinama obećava stabilnost, a proizvodi afere.
U ogromnom trudu da skup na Slaviji proglase beznačajnim, zatrpavaju nas pričama o incidentima, bez da neko pomene zašto je toliki broj ljudi, u stvari, izašao na tu istu ulicu. Sa svih stana. Nisu ih sprečili ni zaustavljeni vozovi, ni pretnje. Svoj put su sami plaćali. Nema dnevnica, nema sendviča, nema obećanog posla, nema privilegija. Samo želje za dostojanstvenim životom. Teško razumljivo i nedovoljan razlog za evolutivno nedovršene koji sve gledaju kroz interes.
Najveći problem je trenutak kada građani počnu da veruju sopstvenim očima više nego televizijskim ekranima. A na Slaviji ih je bilo previše da bi se pravili da nisu videli ono što su videli.
A ovi drugi, što na svaki poziv dotrčavaju na medije da „peru“ situacije i odrade privilegije, bolje da ućute, vreme je. Vreme je i da prestanu da pričaju gluposti da ih se ne bi i sopstvena deca stidela.
Vlast, ionako, ima dosta svojih unutrašnjih problema. Pustimo ih da sami razrešavaju svoje nevolje i razmišljaju o narodnim mudrostima tipa „ko s đavolom tikve sadi…“. Naše je da istrajemo, uzmemo kokice i posmatramo.
I da ne damo svoje. Ni dostojanstvo, ni istinu, ni izbore, ni decu. Nema tih para.
Još uvek nema komentara.