Štrajk bečejskih majki: Deca iz podruma države
U Srbiji se roditelji dece sa smetnjama u razvoju ne bore samo za prava svoje dece, bore se za njihov život. Bore se za prevoz, za tuđu negu, za ličnog pratioca, za dnevni boravak, za terapije, za škole koje nisu formalno inkluzivne a praktično nepristupačne, za lekare, komisije, šaltere, potpise i pečate. Bore se da država prizna ono što oni žive svakog dana, da briga o detetu kome je potrebna stalna podrška nije „porodični problem“, nego društvena obaveza.
Najnoviji primer dolazi iz Bečeja, gde su Iva Hromiš i Kristina Demeter Filipčev, majke dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, počele štrajk glađu ispred opštine, jer tvrde da su godinama same plaćale prevoz dece do škole i nazad, dok su im zahtevi za refundaciju odbijani. Njihova rečenica „neka vlast poštuje zakone ili neka kaže da decu treba da držimo u podrumu“, zvuči brutalno samo zato što precizno opisuje sistem.
Posebno poražavajuće nije samo to što dve majke moraju da glađu traže ono što bi trebalo da bude rutinska obaveza lokalne samouprave. Poražavajuće je i ponašanje predsednika opštine Bečej, koji, prema izveštajima, nije hteo da primi majke, da bi se pojavio tek kada su se ispred opštine došle kamere. Dakle, dete sa invaliditetom nije dovoljan razlog. Majka koja štrajkuje glađu nije dovoljan razlog. Ali kamere su opasne. Umeju ponekad da prikažu bruku.
Sistem ne reaguje na patnju, nego na vidljivost patnje.
Godinama se priča o zakonu roditelj-negovatelj, zakonu koji bi roditeljima koji zbog stalne brige o detetu ne mogu da rade obezbedio naknadu, staž i doprinose. Ministarstvo je u martu 2026. saopštilo da je usvojen nacrt, a krajem maja najavljeno je da bi primena mogla da počne 1. oktobra 2026. Godinama se čekalo. Predlozi su ranije odbijani ili ignorisani, a porodice su za to vreme same plaćale cenu novcem, zdravljem, poslom, nervima i dostojanstvom.
UNICEF godinama upozorava da deci sa smetnjama u razvoju i njihovim porodicama u Srbiji nedostaje sveobuhvatna i fleksibilna podrška, kao i da usluge poput pomoći u kući, dnevnog boravka i ličnog pratioca često nisu dostupne tamo gde su najpotrebnije. Drugim rečima, država je roditeljima najčešće prepustila da budu i roditelji, i negovatelji, i vozači, i terapeuti, i advokati, i računovođe sopstvene nesreće.
A novca, naravno, „nema“ samo kada treba za njih. Za EXPO i prateće projekte, prema Fiskalnom savetu, ukupni troškovi mogli bi da dostižu milijarde evra. Za nacionalni stadion, pruge, paviljone, proslave i scenografiju budućnosti ima. Za prevoz deteta do škole, majka neka štrajkuje glađu.
U Hrvatskoj, na primer, postoji status roditelja njegovatelja, uz mesečnu naknadu i prava iz penzionog i zdravstvenog osiguranja. U Velikoj Britaniji postoje naknade za negovatelje i posebna pomoć za decu sa invaliditetom, koliko god i taj sistem imao ozbiljne administrativne probleme. U Nemačkoj se porodicama omogućavaju različiti oblici pomoći, od dodatka za negu do sredstava za predah porodice i podršku u kući. Nigde nije idealno, ali razlika je u tome što uređene države makar polaze od ideje da roditelj koji neguje dete nije socijalni slučaj, nego stub sistema koji država mora da podrži.
Kod nas se roditelji najpre iscrpe, zatim ponize, zatim pošalju na komisije, zatim odbiju, zatim optuže da traže previše. A oni zapravo traže minimum: da dete stigne do škole, da porodica ne bankrotira zbog bolesti, da majka ne mora da bira između posla i deteta, da otac ne nestane u tišini sistema, da dete ne bude zatvoreno u kući jer lokalna vlast nije našla stavku u budžetu.
Zato slučaj iz Bečeja nije lokalni incident. To je mala, precizna slika velike državne sramote. Srbija nije pala na pitanju luksuza, nego na pitanju prevoza deteta do škole. Koje ne može samo.
I tu više nema mnogo filozofije. Država koja ima milijarde za predstavljanje budućnosti, a nema volju da obezbedi sadašnjost deci sa smetnjama u razvoju, ne gradi budućnost. Gradi sliku.
Iza te slike, roditelji i dalje stoje ispred opština, bolnica i ministarstava. Neki sa papirima. Neki sa decom.
Čekajući samilost koju, nažalost, samo zakon može da donese. Ako ga dočekaju. Bez kamera.
Još uvek nema komentara.