Dok svet obeležava još jedan 8. mart, pod parolom “Prava. Pravda. Akcija.”, podaci za 2026. godinu nas opominju da put ka ravnopravnosti nije više prava linija, nego borba koja se danas gubi, a sutra dobija. Od Klare Cetkin i hrabrih tekstilnih radnica, stigli smo do žena koje su lideri u biznisu, ali i do digitalne ere, u kojoj su pretnje novinarkama i femicid postali brutalna svakodnevica. U Srbiji, kao i u svetu, statistika nije previše optimistična. Naime, sloboda je i dalje luksuz koji skupo plaćamo.
Ovogodišnja tema Ujedinjenih nacija nije samo slogan. Tu je da nas upozori. Prema najnovijem izveštaju Žena Ujedinjenih nacija, globalni jaz u pravnoj zaštiti je i dalje “rupa bez dna”. Žene, danas, širom sveta uživaju tek oko 64% zakonskih prava, koja važe za muškarce.
Paradoks je da su žene obrazovanije i prisutnije u javnosti više nego ikada, ali u isto vreme, izložene su “umivenijim” oblicima nasilja. Ovogodišnji fokus UN-a je na sistemskom nazadovanju i otporu rodnoj ravnopravnosti, koji se posebno vidi kroz ukidanje stečenih prava na zaštitu od nasilja u porodici i reproduktivnu slobodu.
Srbija između dva marta
Srbija je, nažalost, ogledalo najmračnijih globalnih statistika. Prema podacima Autonomnog ženskog centra i mreže Žene protiv nasilja, femicid je najstrašniji oblik diskriminacije.
U 2025. u Srbiji je ubijeno najmanje 14 žena u porodičnom i partnerskom nasilju i zabeleženo najmanje 10 pokušaja femicida, što znači da je broj mogao biti i veći.
U proseku, svake dve do tri nedelje, jedna žena u Srbiji bude ubijena od strane člana porodice ili partnera. Iako je zakon pooštren, na terenu je slika jeziva. Ostavlja žrtve u krugu nasilja bez adekvatne zaštite. Dok ne bude kasno. A i nakon toga.
Posebno su ugrožene žene u javnom prostoru. Napadi na javnu reč su sve učestaliji. Novinarke u Srbiji suočavaju se sa dvostrukim pritiskom. Prema istraživanjima NUNS-a i UNESCO-a, preko 40% novinarki kaže da su online napadi, uvrede na poslu i targetiranje, prerasli u direktne, fizičke pretnje. Digitalni prostor postao je poligon gde se žene „vaspitavaju“, one koje se usuđuju da javno govore o korupciji, kriminalu ili ljudskim pravima.
U proteklih godinu dana zabeleženo je preko 280 napada i pritisaka na novinarke (i novinare) u Srbiji, što je značajan porast u odnosu na prethodni period, a digitalno nasilje prednjači kao najčešći vid zastrašivanja. Samo 136 je prijavljeno nadležnim institucijama, a za samo 1 je doneta osuđujuća presuda.
Nevidljive poljoprivrednice
Ujedinjene nacije su ovu godinu proglasile kao Međunarodnu godinu žena poljoprivrednica. Dok se Srbija suočava sa sopstvenim izazovom. Iako žene sa sela čine dobar deo radne snage u ruralnim mestima, vlasnice su tek malog procenta poljoprivrednih gazdinstava. Njihov rad se ne naplaćuje, ne vidi, ne priznaje i ostaje bez socijalnog osiguranja, te su tako jedna od najranjivijih grupa.
Žene kroz istoriju
Današnja borba ne bi bila moguća bez temelja koje su žene davno postavile. Počelo je iz revolta radničkih pokreta. Na predlog aktivistkinje Tereze Malkijel, 1909. godine, u Njujorku, to je bio vapaj za osnovna ljudska prava, pre svega za pravo glasa.
Na Međunarodnoj socijalističkoj konferenciji u Kopenhagenu, 1910., legendarna Klara Cetkin predlaže fiksni praznik koji će ujediniti radnice sveta. Njena vizija je bila organizovana politička borba, a ne tamo neka proslava.
U Petrogradu, 8. mart 1917., odnosno 23. februar po starom kalendaru, postaje prekretnica. Tekstilne radnice izlaze na ulice i traže kraj rata i kraj gladovanju. Taj protest dovodi do pada ruskog cara i postavlja 8. mart kao standard za Međunarodni dan radnica.
Tek 1975. godine, tokom Međunarodne godine žena, Ujedinjene nacije zvanično obeležavaju ovaj dan, a 1977. donose rezoluciju kojom on dobija današnje ime – Dan za prava žena i međunarodni mir.
Međunarodni dan žena u 2026. godini ne sme da se svede na cveće, poklone i kurtoaziju. To je dan kada pravimo presek stanja i tražimo odgovornost. Dok god se u Srbiji i svetu uspeh žene meri time koliko je u stanju da preživi nasilje, a ne time koliko doprinosi društvu, 8. mart treba da ostane podsetnik na borbu.
Ne treba nam sloboda na papiru, nego pravda koja funkcioniše, za svaku ženu, od sela do prestonice. Jer, kako su nas učile pionirke te borbe, prava se ne poklanjaju, ona se osvajaju i brane svakog dana.
Još uvek nema komentara.