U zemlji u kojoj još nije rasvetljeno ko je politički naredio ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, dogodilo se nešto što zvuči kao loša naučno fantastična satira. Oni koji su bili optuženi za njegovo ubistvo danas traže odštetu zbog „duševnih bolova“. Fondacija koja nosi ime ubijenog novinara mora da im plati više od milion dinara.
Srpsko pravosuđe ispisuje kafkijanske stranice. I to loše.
Prema prvostepenoj presudi Drugog osnovnog suda u Beogradu, Fondacija „Slavko Ćuruvija“ osuđena je da isplati odštetu bivšim pripadnicima Državne bezbednosti Milanu Radonjiću, Ratku Romiću i Miroslavu Kuraku, zbog navodne povrede ugleda i časti. Iznos sa troškovima postupka premašuje milion dinara. Fondacija se, naime, usudila da nakon oslobađajuće presude pomenutoj trojici javno saopšti kako smatra da su oni „ubice Slavka Ćuruvije“.
Slavko mrtav već 27 godina, ubijen ispred svog stana usred dana, država decenijama razvlači proces, optuženi oslobođeni zbog „proceduralnih grešaka“, a onda kazna stiže porodici i kolegama, zato što veruju da je čovek ubijen. I traže pravdu, ne „proceduru“.
Jelena Ćuruvija, čerka ubijenog novinara je presudu nazvala „dokazom sunovrata pravosuđa“. I teško je naći precizniji opis. Ovde više nije reč samo o procesu, već o jezivoj poruci koju država šalje svakom novinaru, svakom uzbunjivaču i svakom građaninu. Ne tražite istinu, moglo bi skupo da vas košta.
A podsetimo se činjenica.
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo. Bio je vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“, jedan od retkih novinara koji su otvoreno kritikovali režim Slobodana Miloševića. Državna bezbednost ga je pratila neposredno pre ubistva. Postojali su podaci o nadzoru, praćenju i operativnim aktivnostima službe tog dana. Suđenje pripadnicima DB trajalo je godinama, uz prvostepene osuđujuće presude, ukidanja, vraćanja postupka i beskrajni pravosudni ping-pong.
Na kraju, oslobađanje. Posle presude od ukupno sto godina zatvora za počinioce.
Ne zato što je sud utvrdio da ubistva nije bilo. Ne zato što je pronađen drugi izvršilac. Ne zato što je dokazano da su optuženi nevini. Već zbog „nedostatka dokaza“ i proceduralnih pitanja nakon godina vođenja procesa.
I na kraju, oni koji su sedeli na optuženičkoj klupi za ubistvo novinara dobijaju sudsku zaštitu od fondacije tog istog novinara.
Srbija je tako možda postala jedina zemlja u kojoj žrtva posthumno plaća emocionalnu odštetu svojim navodnim ubicama.
Fondacija Slavko Ćuruvija saopštila je da „zemlja koja ne kažnjava ubice nema budućnost“, upozoravajući da ovakve presude predstavljaju dodatni udar na slobodu govora i pravo javnosti da komentariše sudske procese od ogromnog društvenog značaja.
I nisu jedini.
NUNS je izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog presude, ocenjujući je kao opasan signal za medijske slobode. Nacionalna radna grupa za borbu protiv SLAPP-a upozorila je da ovakve odluke mogu predstavljati pritisak na organizacije koje se bave istraživanjem napada na novinare. Reporteri bez granica stali su uz Fondaciju, dok je Evropski centar za slobodu medija i štampe (ECPMF) ocenio da se radi o „opasnom presedanu“ i kažnjavanju kritike sudskih odluka.
Nikada nije bilo važno šta se dogodilo. Važno je samo da sistem zaštiti sebe. Toliko bezočno da ti se na kraju i nasmeje u lice. Bahato.
U takvom sistemu, ubijeni novinar postaje problem. Njegova fondacija postaje smetnja. Sećanje postaje nepristojno. Insistiranje na odgovornosti postaje „uvrede časti“.
A čast bivših pripadnika DB očigledno je u Srbiji važnija od života novinara.
Potpuna inverzija moralnog poretka. Institucije treba da štite žrtve od moćnih sistema. U Srbiji sistem štiti sebe od sećanja na žrtve.
Ova presuda ne treba da bude samo problem Fondacije Slavko Ćuruvija. To je potpuni moralni slom pravosuđa koje istinu razvlači dok ne umre od starosti, pravde u kojoj se odgovornost gubi u procedurama, sistema u kojoj ubijeni novinari, na kraju, „duguju“ živima iz službe.
Kada društvo dođe do tačke da se ubice osećaju kao žrtve, a žrtve kao optuženi, manje je bitno šta se desilo pravosuđu.
Nego šta se dešava nama.
Još uvek nema komentara.