U Srbiji su počeli pregovori o minimalnoj ceni rada za 2027. godinu. Za sto ponovo sedaju država, poslodavci i reprezentativni sindikati, što zvuči gotovo skandinavski dok se ne pogleda istorija tih razgovora. Kod nas „pregovori o minimalcu“ već godinama uglavnom znače da sindikati nešto traže, poslodavci objasne da privreda to ne može da izdrži, država ih pažljivo sasluša, a onda im i saopšti konačnu cifru.
I tako do sledećeg avgusta.
Ovoga puta UGS „Nezavisnost“ očekuje da minimalna zarada dostigne ranije pominjanih 650 evra, dok Savez samostalnih sindikata Srbije procenjuje da bi Vlada mogla da ponudi oko 600. Sindikati istovremeno traže da povećanje minimalca prati još veći rast ostalih zarada u javnom sektoru kako ponovo ne bi došlo do „kompresije plata“, situacije u kojoj se zarade zaposlenih različitog obrazovanja, odgovornosti i kvalifikacija sabijaju oko minimalca.
Zoran Ristić iz „Nezavisnosti“ navodi gotovo groteskan primer jednog javnog komunalnog preduzeća u Lazarevcu gde od oko 530 zaposlenih, njih 450 posle povećanja završava sa zaradom na nivou minimalca.
Minimalac jeste porastao, a život još više
Minimalna cena rada u 2026. iznosi 371 dinar neto po satu, pa mesečna minimalna zarada zavisi od fonda radnih sati i kreće se od 59.360 do 68.264 dinara. Za prosečnih 174 radna sata to je oko 64.500 dinara.
Vlast posebno ističe da je minimalna zarada konačno prestigla minimalnu potrošačku korpu. Matematički jeste. Prema poslednjim dostupnim podacima, minimalna potrošačka korpa bila je oko 57.000 dinara, dok je prosečna iznosila približno 110.500. Prosečan minimalac jeste iznad statističkog minimuma potrebnog za preživljavanje. Ali do prosečne potrošačke korpe nedostaje mu oko 46.000 dinara mesečno.
Zato UGS „Nezavisnost“ odbacuje minimalnu korpu kao pravi reper i traži da se minimalna zarada približava prosečnoj. Predsednica tog sindikata Čedanka Andrić upozorava da minimalna korpa ne odgovara kriterijumu dostojanstvenog života.
Pitanje nije samo koliko iznosi minimalac, već šta država smatra životom. Stanovanje, pristojna hrana, odeća, prevoz, lekovi, obrazovanje deteta, poneka knjiga, kafa ili nekoliko dana odmora? Ili krompir, ulje, struja, autobus i pažljivo raspoređen jogurt do sledeće plate?
Statistika može dokazati da čovek nije siromašan. Prodavnica, kao i sam život, ima drugačije mišljenje.
Na evropskoj lestvici pri dnu
Ni evropsko poređenje nije naročito utešno. Prema podacima Eurostata za jul 2026, bruto minimalna zarada u Srbiji iznosila je 743 evra. Niže minimalce među posmatranim evropskim državama imale su Ukrajina, Moldavija, Albanija, Bugarska, Turska, Severna Makedonija i Crna Gora, dok su već Letonija, Rumunija, Mađarska, Slovačka i Češka bile iznad Srbije.
Naravno, nominalna zarada nije isto što i kupovna moć. Ekonomista Danilo Šuković upravo zato upozorava da je važnija realna vrednost minimalca i da njegovo povećanje samo po sebi ne rešava problem siromaštva bez ozbiljne socijalne politike.
A gde su sindikati?
Na papiru, tačno tamo gde treba.
Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS „Nezavisnost“ imaju predstavnike u Socijalno-ekonomskom savetu. Savet čini po šest predstavnika Vlade, sindikata i poslodavaca i upravo bi tu trebalo da se vodi socijalni dijalog o zaradama, zaposlenosti i položaju radnika. Savršena ravnoteža. Samo što, kada se šest plus šest plus šest ne slože, odluku na kraju donosi Vlada. A ne slažu se često.
UGS „Nezavisnost“ navodi da je tokom poslednje dve decenije saglasnost svih strana o minimalcu postignuta svega nekoliko puta. Kompromis je postignut 2024. godine, ali već naredne godine ponovo nije bilo dogovora.
Prošle godine sindikati su za 2026. tražili minimalac od 600 evra. Ministarstvo finansija ponudilo je oko 551 evro. Dogovor nije postignut. Minimalac je postao 551 evro. Ko je pobedio u pregovorima nije posebno teško izračunati.
Čemu služe sindikati?
Odgovor, ipak, nije ničemu. Sindikati pružaju pravnu pomoć, pregovaraju o kolektivnim ugovorima, štite radnike u sporovima i mogu da organizuju štrajk. U vremenu nesigurnih ugovora, rada na određeno i sve moćnijih kompanija kolektivna zaštita radnika možda je potrebnija nego ikada.
Problem Srbije zato nije postojanje sindikata. Problem je njihova moć.
Sindikat koji može da napiše saopštenje, sedne za pregovarački sto i potom objavi da dogovor nije postignut, ali nema instrument da zbog toga promeni ishod, nije naročito zastrašujuća organizacija za poslodavca. Više liči na zainteresovanu stranu sa rezervisanim mestom.
Koliko radnik plaća sindikat?
Kod Saveza samostalnih sindikata članarina iznosi jedan odsto neto zarade. Prema objašnjenju predsednika SSSS Zorana Mihajlovića, polovina ostaje sindikalnoj organizaciji u preduzeću, četvrtina ide granskom sindikatu, a četvrtina teritorijalnoj organizaciji. Oko 15 do 20 odsto prikupljene članarine koristi se za plate zaposlenih u sindikalnom aparatu.
Radnik sa platom od 100.000 dinara tako godišnje izdvoji oko 12.000 dinara. Nije bogatstvo. Ali nije ni ništa.
I zato ima puno pravo da pita šta je za taj novac dobio. Pravnu zaštitu, bolji kolektivni ugovor, sigurnije radno mesto, organizovan otpor poslodavcu i štrajkački fond? Ili kalendar, sportske igre i čestitku za Novu godinu?
Predsednica ASNS Ranka Savić upravo nedostatak ozbiljnih štrajkačkih fondova vidi kao jednu od ključnih slabosti domaćih sindikata. Poredeći ih sa nemačkim IG Metallom, koji raspolaže moćnim fondom iz kojeg može da podržava radnike tokom štrajka, ukazuje na suštinski problem, radnik u Srbiji formalno može da štrajkuje, ali mora i da plati račun za struju.
Koliko sindikate plaća država?
Ovde treba biti precizan, ne postoji javno dostupna konsolidovana cifra iz koje bi se moglo tvrditi da država godišnje daje svim sindikatima određeni broj miliona evra.
Sindikalne centrale uglavnom se finansiraju članarinama, a pojedini sindikati izričito tvrde da novac od države ne dobijaju. Država, međutim, iz budžeta finansira rad republičkog Socijalno-ekonomskog saveta. To nije isto što i finansiranje sindikata, ali jeste javni trošak institucionalnog socijalnog dijaloga.
Postoji i problematičnija praksa. Mediji su ranije dokumentovali da su kolektivni ugovori u pojedinim javnim preduzećima predviđali direktna izdvajanja poslodavca za sindikalni rad. Takva praksa je i unutar sindikalnog pokreta kritikovana kao mogući izvor zavisnosti od države-poslodavca, jer uloga sindikata je da štoti radnika od poslodavca.
Ako poslodavac finansira sindikat, dobili smo nešto kao udruženju stanara čiji budžet određuje investitor zgrade.
Sindikati jesu važni
Sindikati u Srbiji isu zgubili veliki deo nekadašnje društvene moći, posebno u privatnom sektoru, upravo tamo gde su često najpotrebniji. Tradicionalno su najjači u javnom sektoru, gde je njihov poslodavac, direktno ili indirektno, država. Tako nastaje neobičan srpski socijalni trougao u kojem država istovremeno može biti poslodavac, arbitar i politička vlast. I uglavnom pobeđuje.
Ako minimalac sledeće godine dostigne 600 evra, to će svakako biti značajan pomak za ljude koji danas rade za šezdesetak hiljada dinara. Ako stigne do 650 evra, još veći. Ali čak bi i 650 evra, prema sadašnjim odnosima, ostalo daleko ispod prosečne potrošačke korpe.
Važno je da sindikati postoje, ali ne samo na papiru, jer kad dogovora nema, vlada donosi odluku. Pregovori nisu pregovori zato što za stolom sede tri strane. Pregovori postoje kada svaka strana može da kaže ne, i kada to „ne“ ima posledice. Poslodavci imaju kapital. Država ima budžet, zakone i političku moć. Radnici bi trebalo da imaju sindikat.
A ako sindikat nema dovoljno članstva, novca, štrajkački fond, sposobnost mobilizacije i nezavisnost od države i poslodavca, onda za pregovaračkim stolom ostaju kafa, kisela voda i zapisnik.
Ovog avgusta sindikati ponovo traže 600 ili 650 evra. Vlast će ponuditi svoju računicu. Poslodavci će objasniti koliko privreda može da izdrži. Nekoliko nedelja slušaćemo o socijalnom dijalogu.
A onda ćemo saznati da li je Srbija konačno dobila pregovore. Ili če se završiti kao što smo već, nažalost, navikli:
„Mi tražili, oni nisu dali.“
Još uvek nema komentara.