U trenucima u kojima stariji menadžment u staklenim kancelarijama lamentira nad nedostatkom radne etike, brojke sa terena pokazuju nešto sasvim drugo: na delu je surova, gola matematika preživljavanja praćena ozbiljnom zdravstvenom krizom. Tržište rada u Srbiji suočava se sa tektonskim promenama. Nova generacija zaposlenih jednostavno je stavila na papir koliko košta život, a koliko košta zdravlje, i shvatila da se dosadašnji model rada više ne isplati.
Prelazak iz učionice u kancelariju ili fabriku danas je, prema podacima portala Startuj Infostud iz oktobra 2024. godine, duboko traumatičan. Čak 73% ispitanih mladih smatra tranziciju na posao visoko stresnom, a 94% njih veruje da ih država apsolutno nije pripremila za realan sektor.
Pravi šok nastaje pri susretu sa finansijskom realnošću. Prosečna početna plata sa kojom mladi u Srbiji započinju radni vek iznosi oko 89.345 dinara. Sa druge strane, željena zarada, onaj iznos koji procenjuju kao realan uslov da bi se odvojili od roditelja, platili sve skuplju kiriju i razmišljali o porodici, iznosi 172.963 dinara.
„Smatram da njihova očekivanja jesu drugačija od starijih generacija, ali da jesu realna i da odgovaraju vremenu u kom živimo, i što se tiče finansija, ali i uslova rada. Mislim da je pohvalno što su im važne društvene vrednosti, kao i što se ne zadovoljavaju lošim uslovima, već traže ono što im odgovara”, ističe Anja Tokić, HR stručnjakinja.
Iza ovih proseka krije se i duboka sistemska nepravda. Mladi muškarci u Srbiji karijeru započinju sa oko 95.854 dinara, a žene startuju sa osam hiljada dinara manje. Geografija takođe kroji sudbinu. Beograd nudi startni prosek od preko 90.000 dinara uz brutalne troškove, a regioni poput Šumadije i Zapadne Srbije kaskaju sa oko 85.000 dinara.
Deficit kadrova i smena pregovaračke moći
Nezadovoljni disbalansom između ponuđenog i potrebnog, mladi više ne robuju konceptu dugogodišnjeg zadržavanja na jednom radnom mestu. Skoro 60% pripadnika generacije Z na posao gleda kao na privremenu stanicu, zadržavajući se u jednoj firmi tek nešto duže od godinu i po dana.
Moć je danas prešla na stranu kandidata. Demografsko starenje i odliv mozgova učinili su svoje.
„Stav poslodavaca je nekada bio: ’ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće’. Danas imamo potpuno drugačiju priču. Danas nema dovoljno kandidata da se pokriju potrebe kompanija. Ljudi danas menjaju posao tek kada dobiju bolju ponudu, bolje uslove, boljeg poslodavca”, napominje Sonja Ćetković, direktorka Infostuda.
I pored toga, neverovatnih 58% najuspešnijih kompanija u Srbiji i dalje funkcioniše na pogonskom gorivu straha, pritiska i strogog nadzora. Raskorak između onoga što uprava misli i onoga što radnici osećaju je ogroman.
Rekorderi u iscrpljenosti
Glavni razlog za postavljanje oštrih granica na poslu i odbijanje prekovremenog rada leži u zdravstvenom biltenu nacije. Podaci studije „Budućnost zdravlja” pokazuju da je Srbija gotovo apsolutni svetski rekorder u iscrpljenosti radne snage. Čak 66% naših građana bori se sa hroničnim umorom i kliničkim sagorevanjem (burnout-om) na radnom mestu.
Za poređenje, prosek u Evropskoj uniji iznosi 28%, a u Sjedinjenim Američkim Državama 20%. Uspeli smo da preteknemo čak i Japan, sinonim za nezdravu radnu etiku, gde sagorevanje pogađa 48% radnika. Brisanje linije između privatnog i poslovnog direktno urušava mentalno zdravlje, zbog čega mladi striktno ograničavaju svoje angažovanje isključivo na ono što im piše u ugovoru.
Nevidljivi ženski rad i smrt menadžerskih ambicija
Ovaj trend povlačenja jasnih granica ima i svoju specifičnu, rodnu težinu. Za novu generaciju žena na tržištu rada, to je pre svega odbrana od „nevidljivog rada”. Od žena se oduvek očekivalo da preuzmu emotivni teret kancelarije, da organizuju proslave, pamte rođendane, smiruju konflikte i budu dežurni terapeuti za stres nadređenih, i to potpuno besplatno. One danas jednostavno odbijaju tu ulogu.
Istovremeno, svedočimo masovnom bežanju od liderskih pozicija. Globalno istraživanje „Deloitte 2026 Gen Z and Millennial Survey” pokazuje da svega 25% pripadnika generacije Z i 21% milenijalaca želi brza unapređenja i liderske uloge.
„Milenijalci su ušli u menadžment i shvatili da im se na postojeću operativu samo dodao teret ljudskih resursa, bez smanjenja tehničkih obaveza. Posmatrajući njihov ’burnout’, generacija Z danas vrlo proračunato odbija te pozicije. Oni vide da je finansijski benefit često nesrazmeran količini stresa i emocionalnog rada koji vođenje ljudi zahteva”, kaže Andrea Darabašić, HR konsultantkinja.
Nova pravila igre
Umeće preživljavanja na modernom tržištu rada podrazumeva i savez sa tehnologijom. Više od 70% mladih radnika svakodnevno koristi veštačku inteligenciju kako bi eliminisali birokratski zamor i zaštitili svoje slobodno vreme.
Mladi danas ne traže utopiju. Oni zahtevaju platu koja pokriva stvarne troškove života, ugovor koji se poštuje i pravo da po završetku radnog vremena isključe telefon. Kompanije koje nastave da žmure na epidemiju iscrpljenosti i nastave sa mikromenadžmentom, suočiće se sa praznim kancelarijama. Tržište se promenilo, a sa njim i definicija uspeha. On se više ne meri titulom na vizitkarti, već sačuvanim zdravljem i kvalitetom života van kancelarije.
Još uvek nema komentara.