Najstrašniju rečenicu iz Valjeva nije izgovorio policajac niti neko od demonstranata. Izgovorilo ju je dete.
„Ja sam maloletan, nisam ništa kriv“, rekao je policajcima i podigao ruke. Kao da se pred njim nalazi zakon, a ne grupa ljudi sa pendrecima. Jedan ga je udario u leđa. Kada je pao, prišli su ostali. Tukli su ga palicama i nogama po glavi i telu.
Njegova majka Milena Belotić gledala je na snimku petnaestogodišnjeg sina kako leži u šorcu, sklupčan i rukama štiti glavu. Više od petnaest policajaca ga je tuklo, zatim se malo odmaknu, pa se vraćaju da ga ponovo šutnu. Snimak je pogledala nekoliko puta. Sad više ne. Nema želudac.
„Moj život više nikada neće biti isti.“
Dakle, odlazili, pa se vraćali. Vlast može da pokuša da prvi udarac zakopa u policijsko saopštenje, „uspostavljanje reda“ ili „savladavanje otpora“. Ali povratak da bi se još jednom šutnulo dete koje leži ne može da stane ni u jedan zakon. Samo u iživljavanje.
Ali to dete nije jedino lice valjevske noći.
Dušan Radović je bio na večeri sa prijateljima i izašao na ulicu pred kraj protesta. Video je dvoje ljudi na zemlji i pokušao da ih podigne. Policajac ga je udario pendrekom u vrat, a zatim su se drugi smenjivali, šutirali su ga, bacali na zemlju i pljuvali.
Nasilje za njega nije završeno na ulici. U policijskoj stanici čekao je sa lisicama dok su ga vređali i pljuvali, a zatim je tokom ispitivanja posle svakog pitanja dobijao udarac pesnicom u glavu. Posle četvrtog je jedva izgovorio: „Dosta“. Tek tada je inspektor rekao da mogu da ga vode u bolnicu.
Tog 14. avgusta na ulici je bila i maloletna Milica Miletić, zadužena za pružanje prve pomoći. Nije došla da se sukobi sa policijom. Došla je sa jednim zadatkom: da priđe povređenima. Policija joj ni to nije dozvolila.
Kada je ekipa prve pomoći pokušala da dođe do pretučenih, napali su i njih. Miličinu koleginicu policajac je udario pendrekom u rame. Sa podlivima i modricama provela je noć u Urgentnom centru. Na njih je bačen i suzavac.
Milica je gledala kako tuku decu od 13, 14 i 15 godina, kako izvlače ljude iz pekare i kladionice i privode čak i one koji nisu učestvovali u protestu. Za ono čemu je svedočila pronašla je reč jaču od svih policijskih saopštenja. Krvoločnost.
Crveni prsluk prve pomoći nosila je i Tamara Jeremić, studentkinja stomatologije. Žena u obližnjem prolazu dobila je napad astme. Od suzavca nije mogla ni da diše. Tamara je trčala ka njoj. Čula je policijske čizme i videla četvoricu maskiranih policajaca kako im prilaze.
„Nemoj, prva pomoć, povređena je žena“, ponavljala je sa podignutim rukama. Policajac ju je nekoliko puta udario u levu nadlakticu. Na njenim leđima je belim slovima pisalo „Prva pomoć Valjevo“. Video je oznaku. Čuo je molbu. Znao je koga udara.
Kasnije je, da bi stigla do drugih povređenih, morala da prođe kroz policijski kordon sa podignutim rukama. Na kraju se onesvestila. U Urgentnom centru, među policajcima koji više nisu nosili fantomke, pokušavala je da pronađe oči čoveka koji ju je tukao.
Jedna maloletna, druga studentkinja. Obe su na ulicu izašle da zaustave krv, ne da je izazovu. Naspram njih stoje odrasli ljudi pod fantomkama i sa pendrecima. Kada država ne samo što povređuje ljude nego udara i one koji pokušavaju da im pomognu, to više nije „prekoračenje ovlašćenja“, ali je poruka: ostavićemo vas na asfaltu i kazniti svakoga ko vam pruži ruku.
Sudskomedicinski nalazi pokazuju da ni to nisu bili izdvojeni ispadi. Specijalisti su pregledali 25 ljudi i utvrdili obrazac. Udarci su se nastavljali kada su ljudi već bili na zemlji, tokom odvođenja, u maricama i u policijskoj stanici. Muškarac je kod stare kafane „Beograd“ oboren i udaran dok mu krv nije oblila glavu, a potom je vučen po kolovozu. Ljude su izvodili iz pekare, kladionice i taksija. Jednog su udarali kamenom u glavu, neke terali da laju i pitali ih „ko su sada kerovi“. Udarac pri ulasku u maricu propraćen je rečima: „Ovo ti je za kraj“.
Na telu čoveka izbrojano je najmanje 28 udaraca pendrekom. Tragovi su bili po leđima, trupu, rukama i nogama, praktično po celom telu. Forenzički nalazi ukazali su da sila u mnogim slučajevima nije služila savladavanju otpora, već kažnjavanju.
U Valjevu te noći nije postojalo ponašanje koje je moglo da vas zaštiti. Maloletnik je stao i podigao ruke. Tukli su ga. Dušan je pokušao da podigne ljude sa zemlje. Tukli su ga. Milica je pokušala da priđe pretučenima. Napali su njenu ekipu. Tamara je krenula ka ženi koja nije mogla da diše. Tukli su i nju.
Ali vlast nije samo ćutala. Branila je policajce, opravdavala udarce, prebacivala krivicu na pretučene i lagala. Dačić je još te noći tvrdio da „nema reči o policijskoj brutalnosti“. Vučić je pretučene nazvao „bandom koja ih je celo veče gađala“. Zatim su predsednik države, ministar policije i ministar zdravlja pokušavali da ubede javnost da je priča o pretučenom petnaestogodišnjaku izmišljena.
Ali nije. Postojale su njegove modrice, snimak njegovog tela na asfaltu i majka koja je pred kamerom izgovorila svoje ime. Niko se nije izvinio. Krivicu su samo gurali sve dalje od pendreka, na građane, „blokadere“, medije, svakoga osim na policajce koji su se vraćali da još jednom šutnu dete.
Za godišnjicu je Informer taj državni alibi spakovao u propagandni film koji naziva dokumentarcem. Policijska brutalnost u njemu je „režirana“, građani su navodno planirali „krvavi građanski rat“, a policajci su pretvoreni u žrtve. Aleksandar Vučić je autorki čestitao i rekao da će film ostati kao „pečat istorije“.
Krivične prijave podnelo je 27 građana protiv 28 policajaca i još neutvrđenog broja službenika. Predmet je devet meseci bio u Osnovnom javnom tužilaštvu u Valjevu, pa je prebačen Tužilaštvu za organizovani kriminal. Saslušano je 25 oštećenih. Policajci nisu saslušavani.
Ovde pretučeni moraju da ponavljaju iskaze, pokazuju povrede i dokazuju ono što smo svi videli. Oni koji su držali pendreke imaju vremena.
Zaštitnik građana je pet dana posle nasilja otišao u valjevsku policiju. Pred njim nisu bili ni pretučeni građani ni policajci sa ulice. Samo načelnik i policijski papiri. U njima nije pronašao nepravilnosti koje bi bile osnov za preporuke. Kontrola je završila kao čitanje državnog alibija, dok su modrice, prelomi, strah i svedočenja ostali izvan zaključka.
I posle svega toga, pred današnju godišnjicu Više javno tužilaštvo u Valjevu i ministar policije Ivica Dačić upozoravaju građane da skup nije prijavljen i da ne napadaju policiju. Država, dakle, nije prijavila imena batinaša, ali žrtvi spočitava što nije prijavila svoje sećanje.
Ministar, izgleda, očekuje da se žrtva najpre javi dželatu. Da pokuca na vrata policije koja ju je tukla, ostavi ime i prezime, prijavi tačno vreme i mesto na kome će se sećati sopstvenih modrica i obeća da neće uznemiravati one koji su ih napravili. Nije bilo dovoljno što je bila pod njihovim čizmama, sada bi trebalo sama da im dođe pred noge.
Nije njima do zakona. To je samo nastavak poniženja drugim sredstvima. Procedura im je postala važna tek kada je trebalo disciplinovati sećanje. Kada je trebalo utvrditi ko je tukao maloletnika, ko se vraćao da ga ponovo šutne, ko je udarao Tamaru i ko je maloletnoj Milici zabranio da priđe pretučenima, te revnosti nije bilo.
Građani će večeras obilaziti mesta na kojima su ljudi prebijani. Pekaru, kladionicu, prolaze, raskrsnice i taksi-stajalište. Grad je postao mapa nekažnjenog nasilja, a od njegovih stanovnika se sada traži da vode računa jesu li uredno prijavili hodanje po toj mapi.
Nije lako prihvatiti da je najveći problem današnjeg Valjeva nepopunjen formular. Ne posle snimka deteta sa podignutim rukama. Ne posle 25 medicinskih pregleda, 27 prijava i godine bez pravnog epiloga. U ustima institucija koje godinu dana nisu odgovorile na nasilje, zakon sada služi kao batina za građane. Traži se disciplina, dok uniformisani nasilnici čekaju bez imena i odgovornosti.
Pre nego što im još jednom objasnite zakon, odgovorite na jednostavnije pitanje: ko je tukao dete sa podignutim rukama?
Još uvek nema komentara.