Kako je vlast podelila i sportiste na patriote i izdajnike: Medalja za predsednika
Prijem bronzanih odbojkašica kod Aleksandra Vučića trebalo je da bude svečanost. I bila je, ako se pod svečanošću podrazumevaju spušteni pogledi, odsustvo osmeha i aplauz koji zvuči kao da je propisan pravilnikom.
Devojke su ispoštovale protokol, reprezentaciju i državu. Predsedniku su poklonile loptu, a društvene mreže su u njihovom držanju, naslanjanju na stubove i vidljivoj nelagodi odmah pročitale političku poruku. Možda je to bilo nezadovoljstvo, možda umor, možda samo neprijatnost pred kamerama. Odbojkašice ništa javno nisu rekle. Dovoljno, jer u ovoj podeljenoj zemlji čak i položaj ruku sportistkinje postaje politički manifest.
Prijem kod predsednika odavno nije samo protokol. To je obavezna završnica svake medalje, fotografija za naslovne strane i prilika da se državni uspeh neprimetno prevede u ličnu zaslugu jednog čoveka. Sportisti osvoje medalju, a političar primi čestitke.
Da li su naše prelepe odbojkašice „povukle nogu“? Samo da se tako nastavi 🤗 pic.twitter.com/3fD9Vvo490
— T.a.t.k.o. (@ProtokolZa) September 8, 2026
Disciplina „podrška predsedniku“
Pred izbore 2023. na listi više od 2.000 javnih ličnosti koje su podržale Vučićevu izbornu listu našli su se Nikola Jokić, Dragan Džajić, Dragan Stojković Piksi, Damir Mikec, Aleksandar Kukolj, Marko Kešelj i brojni drugi sportisti. Bivši bokser i predsednik Bokserskog saveza Nenad Borovčanin otišao je korak dalje. Proglasio je „moralnom obavezom“ sportista da budu uz Vučića, jer država finansira objekte, stipendije, nagrade i nacionalne penzije.
Zanimljivo shvatanje, javni novac se najpre predstavi kao predsednikov lični poklon, a zatim se od sportista očekuje politička zahvalnica. Kao da stadione finansira Vučić iz novčanika, a medalje deli iz porodične vitrine.
Pojedini nekadašnji asovi podršku su pretvorili i u funkcije, članstvo u SNS-u ili poslove. Mediji su pisali j o Željku Rebrači, Janku Tipsareviću, Vladi Mandiću i drugim sportistima čije su se političke veze preplitale sa poslaničkim mestima, nekretninama, poslovima i privilegijama. Podrška, naravno, može biti iskrena. Kada iza fotografije sa predsednikom redovno izraste fotelja, ugovor ili parcela, teško je očekivati da javnost poveruje u čistu ljubav prema otadžbini.
Vidić: Od kapitena do mete
Nemanja Vidić pokazuje šta se događa kada sportista ne pristane da bude ukras. Pokušao je da reformiše Fudbalski savez Srbije, kritikovao ljude „sumnjivih namera“ u njegovom vrhu i podržao studente rečima: „Kakav bih ja to otac bio da ih ne podržim.“
KRIK je 2026. objavio poruke prema kojima je tadašnji predsednik FSS-a Slaviša Kokeza navodno organizovao praćenje, zastrašivanje i fizički napad na Vidića i njegove saradnike. Nakon toga je podneta krivična prijava. Dakle, čovek koji je bez straha čuvao najbolje napadače sveta morao je mnogo više da strepi od domaćeg fudbalskog sistema.
Kako je „bog tenisa“ postao „propali teniser“
Novak Đoković bio je za režimske medije najveći Srbin dok je osvajao trofeje i ćutao o vlasti. Kada je podržao studente, posvetio pobedu povređenoj studentkinji i obukao duks „Studenti su šampioni“, iznenada je postao politički problem. Na režimskoj televiziji nazvan je čak „propalim teniserom“.
Uz studente su stali i Dejan Bodiroga, Bogdan Bogdanović, Ivana Španović, Aleksa Avramović, Savo Milošević, Duško Vujošević i drugi. Njihovo pravo na stav formalno niko ne osporava. Samo ih posle toga, sasvim slučajno, dočekaju uvrede, etikete i medijski streljački vod.
Mora li sport da ima veze sa politikom? Sportisti su građani i imaju pravo da podrže koga žele. Problem nastaje kada je podrška vlasti patriotizam, a kritika vlasti izdaja, kada medalja postane stranački rekvizit, a državni prijem test poslušnosti.
Sportista donosi radost državi. U nas, izgleda, najpre mora da objasni predsedniku za koga navija.
Još uvek nema komentara.