Od „pojma nemam“ do svemira: Vučićev kurs za Stivena Hokinga u par meseci
Aleksandar Vučić je u februaru priznao da „pojma nije imao šta je veštačka inteligencija“ dok mu saradnici nisu objasnili. Sedam meseci kasnije stigao je u Pariz da svetskim liderima govori o budućnosti svemira.
Čovek brzo uči. Neko četiri godine studira astrofiziku, neko još toliko provede na doktorskim studijama, a neko pročita beleške u avionu, popije koka-kolu ziro i već sutradan objasni planeti gde greši.
Tema Vučićevog obraćanja na Međunarodnom samitu u Parizu glasi „Budući svemir za svet koji se brzo menja“. Skup je okupio gotovo 120 delegacija, predstavnike svemirskih agencija, naučnike, astronaute, vojne stručnjake i lidere industrije. A među njima i predsednika Srbije, univerzalnog eksperta za puteve, vakcine, litijum, fudbal, vino, rakiju, dronove, robote, veštačku inteligenciju i, evo, niske Zemljine orbite.
Predsednik je iz Pariza već objasnio da Amerika u svemirskim tehnologijama vodi, da Kina kasni šest meseci, da se Evropa „podiže“ i da Srbija mora što pre da se uključi u tu trku. Govorio je o satelitima koji pomažu poljoprivredi, otkrivaju požare i poplave, prate dronove i čuvaju odbrambene sisteme. Sve je pohvatao za jednu večeru. Čovek je, kako kaže, video i naučio mnogo toga što će „umeti da upotrebi u budućnosti“.
Do juče nije znao šta je AI, danas zna koliko Kina kasni za Amerikom, a sutra će, ako Makron posluži desert na vreme, verovatno objasniti i zašto crne rupe gutaju svetlost.
Ta brzina učenja bila bi zadivljujuća kada ne bismo znali da Vučić već godinama funkcioniše kao jedina institucija opšte nadležnosti. Ministri postoje da klimaju glavom, stručnjaci da potvrde, novinari da pitaju ono što im je rečeno, a predsednik da zna sve. To je sada i izgovorio: „Ne postoji stvar u državi koju ja ne znam.“ Uzgred je dodao da ne postoji ni niko u svetu koga on ne poznaje.
Posle takve izjave Stiven Hoking deluje kao čovek prilično uske specijalizacije.
A dok osvaja svemir, Vučić stiže i da obilazi Srbiju. Fabrike, sela, puteve, bolnice, štale, gradilišta i svečane ručkove. Izborna kampanja tek je zvanično počela, ali predsednička nikada nije ni prestajala. Kod nas se kampanja ne raspisuje, ona se samo povremeno prekine da bi se proglasila pobeda.
Svako obraćanje počinje gotovo hrišćanski. Neće on da govori ružno o političkim protivnicima, ne može on to, nije takav čovek. A zatim ih ispljuje za sve pare, sa kamatom i PDV-om.
Tako je bilo i u Parizu. Najpre je rekao da ne može o drugima da govori loše kao što oni govore o njemu. Nekoliko minuta kasnije protivnici su postali najnesposobniji, najneobrazovaniji, korumpirani, lenji ljudi koji ne znaju šta je država, ne znaju da rade i žele samo fotelje.
Šta bi, tek, rekao da je odlučio da ih vređa?!
Iako nije ni morao da izgovori ime, meta je bila dovoljno vidljiva. Dejan Bodiroga, jedan od najpopularnijih srpskih sportista, koji podržava studentski pokret i koga mediji pominju među vodećim kandidatima studentske liste. Čoveku čiju košarkašku biografiju zna čitava Evropa sada se meri školska sprema, jer je u Vučićevoj Srbiji diploma najvažnija upravo onda kada treba diskvalifikovati protivnika.
Kada vlast postavlja kadrove, dovoljni su odanost, članska karta i sposobnost da se aplaudira bez pauze za ručak. Kada se protiv vlasti pojavi Bodiroga, odjednom se traže indeks, prosek, seminarski radovi i potvrda da je redovno dolazio na fizičko.
Pre Bodiroge na redu je bio rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Mesecima je provlačen kroz predsednička obraćanja i tabloidne dosijee, da bi potom, prema nezvaničnim informacijama, njegova kandidatura bila tesnom većinom vetirana, 43 fakulteta bila su za veto, 42 protiv, uz napomenu da odluka tada još nije bila konačna.
Čim režim načuje da bi neko mogao na studentsku listu, počinje javno rendgensko snimanje biografije. Ako ga dovoljno dugo razvlačite po televizijama, možda više neće biti ni potrebno pobediti ga na izborima.
Pustimo te sitne, ovoplanetarne probleme. Predsednik je sada u svemiru. Roboti čekaju, sateliti kruže, veštačka inteligencija napreduje, a Srbija ima čoveka koji je za nekoliko meseci prešao put od „pojma nemam“ do nacionalnog vodiča kroz četvrtu industrijsku revoluciju. Njegova prednost nad AI je očigledna. Veštačka inteligencija ponekad prizna da nema dovoljno podataka.
Zaista je zadivljujuće kako sve stiže. Jedino ostaje bojazan da od tolikog rada ne zaradi cirozu jetre od koka-kole ziro, jer je, po sopstvenim pričama, gotovo samo na tome. Mada smo ga viđali i kako degustatorski potegne vino ili rakiju, kad diplomatski i domaćinski običaji zahtevaju žrtvu.
Ako se posle svega pitamo na čemu je čovek koji istovremeno vodi državu, kampanju, partiju, ekonomiju, medije, univerzitete, robote i svemirski program, možda odgovor ipak nije u čaši.
Možda je vlast najveća droga.
A najozbiljnija kriza počinje kada se pojavi mogućnost da ostaneš bez nje.
Još uvek nema komentara.