Centralni program današnjeg komemorativnog dana, kojim se obeležavaju tri godine od nezapamćene tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“, održava se na Velikom Tašmajdanu. U organizaciji Grada Beograda i roditelja stradale dece, ovaj prostor postao je mesto sabiranja, tišine i zajedničkog bola, ali i nade da sećanje može postati temelj boljeg društva.
Nakon verskog pomena u crkvi Svetog Marka, reka građana slila se u park Tašmajdan, gde je postavljena bina sa koje su se prisutnima obratili oni čija je bol najdublja. Roditelji stradale dece poručili su da i nakon tri godine „bol ne jenjava, ali da vreme može doneti svest ljudima kako nam se ovo više nikad ne bi ponovilo“.
Glas koji čuva deset svetova
Nakon puštanja video-priloga na velikom platnu, koji je kroz slike i priče oživeo uspomene na ugašene živote, prisutnima se obratila Nina Kobiljski, čiji govor prenosimo u celosti:
„Anu Božović, Katarinu Martinović, Maru Anđelković, Emu Kobiljski, Sofiju Negić, Andriju Čikića, Adrijanu Dukić, Angelinu Aćimović i Dragana Vlahovića pamtimo po onom najvrednijem što je nasiljem prekinuto – ljudsku dobrotu i blagost. Pamtimo ljubav, radost, plemenitost, hrabrost, drugarstvo, velikodušnost, beskrajnu duhovitost i nežnost.
Kada govorimo o gubitku 3. maja 2023. godine, nije izgubljeno samo deset života. Nije samo otrgnut deo duše porodicama i prijateljima. 3. maja nestalo je deset celih svetova. Sve ono što je moglo nastati i počivati na njihovim vrlinama: njihovi potomci, njihova buduća prijateljstva, njihova dela. Izgubili smo njihovo dobro koje bi prožimalo svaku nit koju bi u svojim svetovima tkali.
Zlo koje se tada dogodilo nije započeto 3. maja, niti se 3. maja završilo. Tada se samo jasno pokazalo, kao što se pokazalo i sutradan u Duboni i Malom Orašju, kasnije i u Nišu, ostavljajući neumoljiv trag na novim bolnim sudbinama.
Tri preteške godine su za nama i one koje dolaze ne donose olakšanje, niti će. Ali mogu da donesu svest o gubitku i o tome šta još sve možemo da izgubimo ukoliko dozvolimo da besmisao prevlada. Vreme koje dolazi može da učvrsti mogućnost da negovanje vrednosti i vrlina žrtava bude i ostane trajna obaveza živih, kao dužnost svakog pojedinca – da se dobro bira i da se dobro stvara.
Traženjem pravde i negovanjem sećanja na nevino stradale, prenosi se i njihov vrednosni trag koji će nam pokazivati put svetlosti i put nade na kom se uči kako se postaje i ostaje čovek. Dokle god čovek oseća ljubav, ima i smisla i nade. Oni jesu ljubav. Oni su u svakom plemenitom impulsu koji nam život šalje, u svakoj lepoj reči i u svakom znaku podrške. Hvala im i hvala vam. Neka im je večna slava.“
Ovaj dostojanstveni skup na Tašmajdanu podseća nas da borba za društvo bez nasilja nije samo stvar institucija, već trajna obaveza svakog čoveka da u sebi i drugima neguje ono najvrednije – ljudskost.
View this post on Instagram
Opširnije čitajte u BLOGU.
Još uvek nema komentara.