Tri godine od tragedije u „Ribnikaru“: Muk sistema i odugovlačenje suđenja
Prošle su tačno tri godine od nezapamćene tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kada je trinaestogodišnji K. K. očevim oružjem ubio devetoro đaka i radnika obezbeđenja, a ranio još petoro učenika i nastavnicu istorije. I dok Srbija danas ponovo zastaje u sećanju na žrtve, porodice stradalih suočavaju se sa surovom realnošću: pravosudni epilog za roditelje dečaka vraćen je na sam početak, a odgovori na pitanja o sistemskoj prevenciji i dalje izostaju.
Krajem 2024. godine delovalo je da se sudski proces bliži kraju kada je Viši sud u Beogradu prvostepeno osudio Vladimira Kecmanovića na 14 i po godina, a Miljanu Kecmanović na tri godine zatvora. Međutim, Apelacioni sud je krajem 2025. godine tu presudu ukinuo zbog „nejasnih i protivrečnih razloga“ i naložio novo suđenje.
Ponovljeni proces, koji vodi novi sudija Dragan Martinović, počeo je 29. januara ove godine i, uprkos protivljenju odbrane, ponovo je zatvoren za javnost. Otac dečaka i dalje se nalazi u pritvoru, dok se majka brani sa slobode.
Kako je nedavno potvrdio advokat oštećenih Marko Janković, krajem marta je u Specijalnom sudu završeno ponovno svedočenje maloletnog K.K, a naredni pretres zakazan je za 11. maj. Pravni zastupnici porodica očekuju da će dokazni postupak ovoga puta ići brže, jer se mnogi dokazi ne izvode detaljno ponovo.
Kada je reč o maloletnom ubici K. K, on se od samog dana zločina, 3. maja 2023. godine, pa sve do danas nalazi potpuno izolovan i pod nadzorom u Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu.
Pravosudni postupak je u potpunosti okončan jedino kada je reč o odgovornima iz streljačkog kluba u kom je dečak obučavan da puca. Instruktoru Nemanji Marinkoviću Apelacioni sud je preinačio kaznu na godinu dana kućnog zatvora zbog davanja lažnog iskaza, dok je predsednik kluba Ratko Ivanović ranije osuđen na pet meseci kućnog zatvora na osnovu sporazuma o priznanju krivice.
Upravo to vraćanje procesa na početak dodatno otežava agoniju kroz koju prolaze porodice. Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline, za Naš portal ističe da odugovlačenje procesa odlaže pronalazak mira.
Završetak suđenja je svakako olakšanje, ali kao što vidimo, još uvek mu se ne nazire kraj. A da li smo došli do odgovora zašto je do masakra uopšte došlo, teško je reći. Ima dosta dokaza koji ukazuju na uzroke tragedije, međutim, čak i posle njihovog otkrivanja, nama ostaje neshvatljivo zašto je sve to moralo baš tako da se desi“, navodi Aćimović
On naglašava da je u iščekivanju nove presude svaka odluka, osim osuđujuće za roditelje, neprihvatljiva.
„Sama presuda nama neće doneti nikakvu posebnu pravdu, jer nam decu ne može niko da vrati. Ali, zbog preventivnog delovanja same presude na ostale roditelje koji moraju da misle o svojoj deci, čime se mentalno hrane i da brinu o njihovom zdravlju mentalnom, ta osuđujuća presuda bi bila najvažnija kao primer za druge“, objašnjava Aćimović.
Kao odgovor na sveprisutno „digitalno trovanje dece”, za koje tvrdi da u velikoj meri doprinosi narušavanju mentalnog zdravlja, porodica Aćimović spas pronalazi kroz humanitarni rad i Fondaciju „Angelina”.
„Knjiga ‘Zaštiti me’ je samo jedan mali korak ka ozdravljenju, odnosno ka podizanju svesti koliko je danas pandemija digitalnog trovanja dece ogromna i koliko je opasna, ne samo zbog potencijalnih drugih sličnih i nasilnih događaja po školama, već i zbog jednog opšteg trovanja dece i snižavanja njihovih mentalnih sposobnosti manipulacijom“, ističe Aćimović.
On upozorava i na fatalnu ulogu medijskog senzacionalizma u danima nakon tragedije.
„Nažalost nismo još uvek svesni koliko je svaki deo tog digitalnog sveta, posebno danas u izveštavanju, jako bitan, svaka reč može da proizvede neku reakciju. Mislim da je tragedija koja se desila sledećeg dana takođe proizvod tog lošeg izveštavanja i uopšte loše reakcije“, naglašava Aćimović.
On dodaje da im putokaz u borbi daju odzivi dece sa kojom rade, poput predstojeće akcije „Maturska haljina od Angeline” koja će ove godine obuhvatiti 68 maturanata iz cele Srbije.
Dok se u sudnici ponovo vodi bitka za dokazivanje odgovornosti, sistemski muk je ono što roditelje tri godine kasnije podjednako boli. Bojana Nedeljković, predstavnica roditelja dece iz OŠ „Vladislav Ribnikar“, na pitanje šta se institucionalno promenilo od 2023. do danas, daje oštar i direktan odgovor:
„Nije se desilo ništa. Eto to je odgovor. Što se tiče klupa sećanja, to je jedna stvar koja se radila, ali od strane pokreta ‘Srce života’, i one će biti postavljene na Tašmajdanu. To je minimum minimuma i to potiče od ljudi pojedinačno, to nije nikakva sistemska stvar urađena od strane javnih ustanova“, ističe Nedeljković za Naš portal.
Ona upozorava da se o uzrocima i posledicama priča prigodno, isključivo oko godišnjica, dok pravo rešenje izostaje.
„Većina ljudi je to potisnula kao neku temu o kojoj više ne treba da se priča. Mislim da mi moramo opet da se vratimo na taj datum, da se tad zaustavimo i mnogo više pričamo o uzrocima i šta je to moglo da spreči. Post festum smo morali da pričamo o tome kako da saniramo i ljudske duše, a onda kako da potpuno iz korena promenimo sistemske stvari, da sprečimo da nam se išta slično ikada više ponovi“, zaključuje ona.
Tri godine nakon tragedije, dok sud iznova preispituje odgovornost roditelja, svedočenja porodica ostaju najoštrija opomena. Bez jasne strategije za mentalno zdravlje mladih i konkretnih institucionalnih poteza, ključno pitanje prevazilazi okvire same sudnice i seli se na celo društvo.
Pogledajte video prilog:
Još uvek nema komentara.