Administracija ispred života: Više od 200.000 onkoloških pacijenata čeka terapiju duže od dve i po godine
U Srbiji se vreme ne meri satima, već godinama čekanja na pravo na život. Najnoviji podaci evropskih istraživanja pokazuju da onkološki pacijenti u našoj zemlji, kojih je sad već više od 200.000, na savremene terapije čekaju u proseku 799 dana. Bolesni u Nemačkoj do istih lekova dolaze za svega 128 dana. Naši građani se suočavaju sa sistemom koji je šest puta sporiji. U onkologiji, gde svaka nedelja može biti presudna, ovakva statistika često znači razliku između života i smrti.
Početkom aprila ove godine, uz veliku medijsku pompu, potpisan je ugovor sa kompanijom AstraZeneca za 10 novih inovativnih lekova. Predsednik Aleksandar Vučić tada je istakao da su obezbeđeni najbolji i najskuplji lekovi koji će produžiti živote hiljada ljudi. Ipak, ubrzo je stiglo hladno otrežnjenje. Ovi lekovi će se u bolnicama naći tek u septembru.
Iako je potpisivanje ugovora za deset novih lekova najavljeno kao prekretnica za srpsko zdravstvo, put do bolničkog kreveta i dalje vodi kroz nepregledne administrativne krugove. Dok pacijenti čekaju septembar i završetak birokratskih procedura, vreme koje nemaju troše plaćajući terapije iz sopstvenog džepa. Za Naš portal, dr Bojan Trkulja, direktor Udruženja proizvođača inovativnih lekova (INOVIA) i Savo Pilipović, predsednik Udruženja pacijenata Srbije, objašnjavaju zašto sistem zakazuje tamo gde je najpotrebniji.
Gde „stoji“ lek tih pet meseci dok pacijentima vreme nepovratno ističe? Dr Bojan Trkulja, direktor Udruženja INOVIA, za Naš portal objašnjava da put leka podseća na birokratsku štafetu bez jasnog cilja.
„Od momenta kada kompanija potpiše Posebni ugovor sa RFZO-om, to mora prvo da potvrdi Upravni odbor RFZO-a, zatim da se složi Ministarstvo zdravlja i da onda to potvrdi i Vlada. Tek tada se raspisuje tender jer svi lekovi idu kroz javne nabavke i po okončanju tendera kreće isporuka leka zdravstvenim centrima“, objašnjava dr Trkulja.
Jedan od ključnih razloga za ovoliki zastoj je to što Srbija uopšte nema predviđen i stabilan budžet za nove lekove u svakoj kalendarskoj godini. Umesto sistema, imamo čekanje na „politički mig“.
„Naša država je jedna od retkih u Evropi koje nemaju predviđen budžet za ulazak novih lekova na Listu u svakoj kalendarskoj godini. Zbog toga, kada se donese politička odluka da će ove godine biti proširenja Liste, novac se prebacuje sa drugih stavki u državnom budžetu, najčešće iz budžetske rezerve“, naglašava dr Bojan Trkulja.
Dok se u susednim zemljama liste lekova obnavljaju više puta godišnje, kod nas se to u proseku dešava svake dve godine. Rezultat je poražavajući: u Srbiji se savremenim terapijama leči tek oko 10 odsto pacijenata u poređenju sa evropskim prosekom.
Finansijski slom porodica
Dok država završava tender, porodice onkoloških bolesnika suočavaju se sa finansijskim slomom. Jedna terapijska kura, koju su pacijenti prinuđeni da sami plaćaju dok čekaju septembar, košta oko 670 evra. S obzirom na to da je minimalna zarada u Srbiji za 2025. godinu utvrđena na 457 evra, jedna doza leka košta skoro jednu i po mesečnu platu.
„U zemlji kao što je naša, gde je državno zdravstveno osiguranje obavezno, obaveza države je tim veća da osiguranicima obezbedi sve što im je neophodno. Nažalost, brojke pokazuju da je skoro 40 odsto sveukupnog novca koji se u našem zdravstvu potroši tokom jedne godine platio sam pacijent iz svog džepa“, kaže dr Trkulja.
Savo Pilipović, predsednik Udruženja pacijenata Srbije, poznaje ovaj sistem iz najteže perspektive. Njemu je 2012. godine dijagnostikovan melanom, a do kraja 2013. prošao je kroz 14 operacija i ušao u četvrtu fazu bolesti. Tada mu je prognozirano svega tri do šest meseci života. Spasila ga je inovativna terapija kroz kliničku studiju, zbog čega danas oštro kritikuje birokratsko odugovlačenje.
„Ja znam proceduru i znam zašto se čeka tri meseca od ‘odluke’ dok lek ne stigne do pacijenata, ali po meni nema opravdanja za tako dug period. Zamislimo pacijenta koji umire zato što mu lek nije stigao na vreme, jer smo čekali da birokratija odradi svoje“, kaže Pilipović za Naš portal.
Pilipović ističe da problem nije u nedostatku novca, već u tome kako se on raspoređuje. Dok se u bolnice na lekove čeka godinama, država bez odlaganja investira u stadione i infrastrukturu.
„Mi smo siromašno društvo, ali i tako siromašni imamo Ekspo, zidamo stadion u Surčinu, kupujemo rafale… Jednom rečju, kad ima volje, ima i para. Zašto nema para za inovativne terapije? Zato što nismo dovoljno važni vlastima, ne pojavljujemo se kao problem visoko na listi prioriteta. Uglavnom nas se sete pred izbore, ali to nažalost nije dovoljno. Nije dobro, a biće još gore“, upozorava Pilipović.
Za one koji ne mogu da koriste popuste kompanija, cene su još drastičnije. Primera radi, lek za rak jajnika ili dojke, Lynparza, u apotekama košta preko 252.000 dinara po pakovanju. Za prosečnog radnika, to je iznos koji ne vidi ni za pola godine rada.
Prema procenama udruženja pacijenata, u Srbiji oko 200.000 ljudi i njihovih porodica trenutno čeka na neku od inovativnih terapija. Dok administracija završava svoje krugove između upravnih odbora, ministarstava i tendera, pacijenti nastavljaju da troše vreme i novac koji nemaju.
Septembar, projektovan kao rok za prve isporuke novih terapija, za mnoge predstavlja granicu koju njihovo zdravstveno stanje možda neće moći da sačeka. Sistemsko rešenje, koje bi podrazumevalo stalni budžet i bržu proceduru, jedini je način da pravo na lečenje prestane da bude pitanje „političke odluke“ i postane pitanje osnovne zdravstvene zaštite.
Još uvek nema komentara.