Za dečji osmeh i kroz pustinju i preko planina: „Snaga nije u tome koliko izdržiš, nego koliko daš“

Marko Nikolić je profesor sporta i ultra-maratonac, ali i simbol ljudske nepokolebljivosti. Njegov poslednji podvig, uspon na Akonkagvu i prelazak surove pustinje Atakame bio je test fizičkih granica, ali pre svega, humanitarna misija koja je ujedinila ljude i sakupila 141 hiljadu evra za lečenje trojice mališana – Pavla, Ognjena i Vuka. Dok je vukao auto 45 kilometara i prkosio ledenom Arktiku, Marko je dokazao da su kilometri i kilogrami samo brojevi, a da je jedina mera snage promenjen ljudski život.

Tokom uspona na Akonkagvu i tranzita kroz Atakamu, bilo je momenata kada telo više ne šalje signale za usporavanje, već kaže „stani“, a tada je mentalni fokus jedini put napred.

„Sećam se trenutaka kada mi je svaki korak bio borba, kada pluća ne mogu da uhvate vazduh, a koža gori od sunca ili puca od hladnoće. U tim trenucima me nije držala snaga tela, nego razlog zbog kog sam tamo. Slika dece za koju trčim. Njihova borba je veća od moje. I tada nema odustajanja, postoji samo sledeći korak“.

Višenedeljna ultra-trčanja i usponi na preko 6 hiljada metara zahtevaju ekstremnu adaptaciju, ali prava granica između sloma i nove snage zapravo se nalazi u glavi.

„Telo će uvek pokušati da te zaštiti i reći će da je kraj mnogo ranije nego što zaista jeste. Posle svih ovih godina naučio sam da slušam telo, ali još više da razumem kada me laže. Ta nova snaga se rađa baš u tom trenutku kada odlučiš da ne veruješ strahu, nego cilju“.

Snagu meri osmesima, a ne kilometrima

Markova mentalna snaga prevazilazi sportske okvire i usmerena je na prikupljanje stotina hiljada evra za decu kojoj je pomoć neophodna.

„Na početku je sve bilo lično, dokazivanje sebi, borba sa sopstvenim granicama. Ali onda sam shvatio da svaki kilometar može da znači nečiji život“.

„Kada prvi put vidiš dete kome je pomoć zaista promenila sudbinu, sve se menja. Tada sport prestaje da bude samo sport. Postaje sredstvo. Tada shvatiš da prava snaga nije u tome koliko možeš da izdržiš, nego koliko možeš da daš“.

Unutrašnji kompas usred pustinje

U trenucima potpune usamljenosti usred pustinje, bez signala, bez publike, unutrašnji osećaj odgovornosti postaje jedini vodič, objašnjava Marko o čemu razmišlja kada je nateže.

„U Atakami nema ničega, i baš tada upoznaš sebe. Moj kompas je jednostavan: „Zašto si počeo“? Uvek se vraćam na to. Nemam jednu frazu, ali imam osećaj odgovornosti. Kao da nosim nečije poverenje sa sobom. I ne smeš da ga izneveriš“.

Uspon na Akonkagvu i prikupljeni novac za troje dece samo su zatvorili jedno poglavlje.

„Ne doživljavam to kao kraj, nego kao potvrdu da je put ispravan. Taj ciklus je zatvoren za tu decu, i to je najvažnije. Ali za mene, ovo je tek početak nečega mnogo većeg. Dok god postoji neko kome treba pomoć, nema završetka“.

Borba koju ljudi ne vide

Iako se fizička snaga gradi godinama, prava otpornost dolazi onda kada se čini da je uspeh nemoguć.

„Bilo je trenutaka kada sam bio potpuno iscrpljen, ne samo fizički, nego i psihički. Kada daješ sve od sebe, a čini ti se da nije dovoljno. Jedan od tih trenutaka bio je kada sam ostao sam sa mislima da možda neću uspeti. Ono što me je vratilo nije bila snaga, bila je odluka. Nekad ne ideš dalje jer možeš, nego jer nemaš pravo da staneš.

Balansiranje između uloge profesora sporta, vođenja fondacije i ekstremnih treninga nosi odricanje kada je u pitanju privatni život.

„Balans ne postoji u klasičnom smislu. Postoji žrtva. Ovaj put nosi cenu, manje sna, manje vremena za sebe, za ljude koje voliš. Ali trudim se da svaki slobodan trenutak bude kvalitetan. Ljudi koji su uz mene razumeju zašto ovo radim. Bez toga, ništa ne bi bilo moguće“.

Disciplina koja menja živote

Mnogima Markova disciplina može da deluje „preterano“ ili „nerealno“, ali perspektiva se lako menja kada je u pitanju viši cilj.

„Razumem ljude koji misle da je ovo previše. Iz njihove perspektive, možda i jeste. Ali svako ima svoj put. Moj put je ekstreman jer su i ciljevi takvi“.

„Ako možeš da promeniš nečiji život, onda ni jedan napor nije preteran“.

Put do najsurovih predela planete naučio ga je  je da je fizička patnja samo način da se ogoli prava priroda ljudskog duha.

„Patnja te ogoli do kraja. Skine sve maske. Nauči te da je volja jača od bilo koje prepreke, ali i da čovek nije sam sebi dovoljan, da ga drže smisao i ljubav. Najveća lekcija je da granice postoje samo dok u njih verujemo“.

Svrha najjači pokretač

Svrha daje smisao svakom uloženom naporu, tvrdi Marko Nikolić.

„Bez svrhe, ni izdržljivost, ni plan, ni snaga nemaju smisao. Svrha daje energiju kada je nemaš, i vodi te kada ne vidiš put“.

Iza titula i podviga stoji čovek koji poznaje dno, koji nosi teret odgovornosti i koji ne krije emocije, iako bi možda mnogi rekli da nikada suzu nije pustio.

„Najteži trenuci su oni koje ljudi ne vide, borbe u tišini, sumnje, umor, bol. Da, plačem. Ne od slabosti, nego od težine svega što nosim. I od sreće kada uspemo“.

„Kada dođeš do cilja, ne osećaš kraj. Osetiš mir na trenutak. I onda odmah pomisliš, kome sledećem možemo da pomognemo? NEMA NAZAD“.

Heroji poput Marka ne nose plašt, nose patike natopljene znojem i srce koje kuca za druge. Dok god bude onih kojima je potrebna pomoć, Marko Nikolić će biti na putu. Trčeći ili penjući se. Svejedno.