Triler sa Odri Hepbern stvorio najefektivniji „prepad“ u istoriji bioskopa
Iako nije reč o klasičnom horor ostvarenju, triler „Sačekaj dok padne mrak” (Wait Until Dark) iz 1967. godine krije jednu od najefektivnijih i najstrašnijih scena iznenadnog prepada (jump scare) u istoriji sedme umetnosti. Momenat u kom negativac Alan Arkin iz mraka skoči na slepu Odri Hepbern decenijama uspeva da izazove burnu, fizičku reakciju publike, ostavljajući bez daha čak i vrhunske holivudske reditelje.
Iznenadni prepadi su za horore ono što su šale za komedije, trenutni, šokantni bljeskovi akcije koji publiku primoravaju na vrisak i doslovno ih izbacuju iz sedišta. Najčešće se dešavaju kada lik misli da je opasnost prošla, poput trenutaka iz filmova „Petak trinaesti”, „Isterivač đavola III”, pa čak i u dramatičnim scenama ostvarenja kao što su „Gospodar prstenova” ili „Malholand drajv”. Međutim, film u režiji Terensa Janga, čoveka poznatog po prva tri nastavka o Džejmsu Bondu, pruža pravu školsku lekciju iz ove tehničke borbe živaca.
Radnja filma prati Susi, slepu ženu koja u svom sutrenskom stanu postaje meta trojice kriminalaca u potrazi za lutkom napunjenom heroinom. Iako je tek nedavno izgubila vid i još uči da se snalazi, Susi pruža neverovatan otpor huliganima koje predvodi zastrašujuće ravnodušni Hari Rout (Alan Arkin). U samoj završnici, nakon što Rout ubije svoje saučesnike i preseče telefonski kabl, Susi razbija sve sijalice u stanu kako bi u mraku izjednačila šanse.
Nakon dramatične borbe u kojoj Rout na kratko osvetli prostor tako što otvori frižider, Susi uspeva da dohvati nož i ubode ga u stomak. Ubeđena da je ubila svog progonitelja, ona plačući od olakšanja korača ka kuhinjskom prozoru kako bi pozvala pomoć, pažljivo preskačući telo već stradalog Routovog saučesnika. Međutim, u trenutku kada publika zajedno sa glavnom junakinjom počinje da diše lakše, Rout poput projektila izleće iz mraka uz oštar, disonantni udar orkestarske muzike i zgrabi je za gležanj.
Kako prenosi magazin Far Out, slavni reditelj Džejms Kameron izjavio je u jednom intervjuu da se i dalje vrlo dobro seća kako je bioskopska sala „odlepila” tokom ove scene i da su ljudi vrištali iz sveg glasa. Kameron je istakao da, iako film nije horor, reakcija koju ova scena izaziva kod gledalaca ostaje „fizička, nevoljna, univerzalna i savršeno sinhronizovana”.
Anatomija savršenog filmskog trika
Stručnjaci i filmski autori slažu se da uspeh ove scene leži u spoju nekoliko ključnih elemenata. Prvi je tajming, prepad se dešava tačno u trenutku kada gledalac veruje da je junakinja bezbedna. Drugi je zvučna režija: veći deo završnice odvija se u potpunoj tišini, prekidanoj samo jecajima Odri Hepbern, zbog čega iznenadni, zaglušujući muzički udar deluje direktno na nervni sistem publike pre nego što mozak uopšte registruje šta se događa.
U ovom filmu postoji dvostruka obmana, prisustvo tela drugog mrtvog kriminalca na podu podsvesno učvršćuje uverenje publike da je opasnost prošla, pa je u prvom trenutku šoka gledaocima potrebno nekoliko sekundi da uopšte shvate ko je ustao i da nije reč o natprirodnom vaskrsenju.
Priznanje Stivena Kinga i muka Alana Arkina
Izuzetnu glumu Alana Arkina pohvalio je i sam kralj horora Stiven King, nazivajući njegovo izvođenje u poslednjih 15 minuta filma verovatno „najvećim prikazom filmskog zla ikada”. Ipak, za samog glumca ovo snimanje nije bilo nimalo prijatno iskustvo.
„Mrzeo sam što terorišem Odri Hepbern, bio sam lud za njom”, priznao je glumac.
Na kraju se trud oboma isplatio, scena je ušla u filmsku istoriju, a Odri Hepbern je za ovu ulogu nagrađena nominacijom za Oskara.
Sjenica i Tutin imaju više birača nego stanovnika
22. sep 2026.
Još uvek nema komentara.